Da li možete da verujete drugima?

Partneru ćemo poverenje ukazati sa oprezom. Nekada žalimo zbog toga, ali smo češće zbog njega nagrađeni. Poverenje je nežan materijal iz koga se razvija dobar život.

Sadržaj
Prvi utisak
Rane karakteristike
Nepoverljivost je pogrešna
Uloga hormona
8 koraka do poverenja

Upozorenje! Nepoznat čovek se nalazi u blizini. Pokrenite programe za proveru. Započinje faza posmatranja kako se stranac ponaša. Smeši se i često kima glavom. Ima uspravljen položaj tela, deluje uključeno i samouvereno. Drugi ostavljaju utisak kao da se sa tom osobom dobro nose. Faza posmatranja je završena. Razjašnjenje ko je nepoznata osoba. Odakle dolazi i šta bi mogla da želi od nas. Započinje treća faza: prizivamo u sećanje dosadašnja iskustva. Često prebrzo počnemo da verujemo ljudima oko sebe, nekada smo čak potpuno slepi pa budemo razočarani više puta. Konačan zaključak: nepoznata osoba deluje simpatično. Očigledno ne predstavlja nikakvu opasnost. Barem ne neposrednu. Verovatno ćemo se dobro sporazumeti i moći ćemo da joj potpuno verujemo. Uprkos svemu tome, i u ovoj fazi treba zadržati oprez. I završiti program za proveru.

Prvi utisak je važan

Otprilike se takav program provere odvija u našem mozgu kada nekoga sretnemo prvi put. Potpuno automatski i već nakon faze posmatranja odlučujemo o tome hoćemo li moći da verujemo nekom čoveku ili ne. To traje samo 20 sekundi. Čak ne moramo ni da razgovaramo sa tom nepoznatom osobom.

Ne moramo ni da znamo ko je i šta želi od nas. Moramo samo da posmatramo kako se ophodi prema drugim ljudima i pritom da pripazimo na to šta o njoj možemo da saznamo preko njene gestikulacije i mimike. To je rezultat studije sprovedene na Univerzitetu u Berkliju.

Prvi utisak je odlučujući, ali ne samo to jer poverenje se ne gradi tako lako. Reč je o komplkovanoj tvorevini koju tokom života stvaraju brojna iskustva. Upravo od njih zavisi hoće li konstrukcija biti stabilna ili krhka. Što češće drugi ljudi zloupotrebljavaju naše poverenje, to savesnije radi naš program za proveru i zato oko sebe gradimo sve više i deblje zidove nepoverenja kako bismo se zaštitili. Ali u većini slučajeva brinemo bez potrebe.

Mahatma Gandi, advokat, član pokreta otpora, revolucionar, asketa i pacifista

„Nepoverenje je znak slabosti.”

Rane karakteristike

Pedesetih godina Dečji psiholog Erik H. Erikson, učitelj Sigmunda Frojda, uveo je koncept poverenja prema kojem odojče već tokom prvih godina života stiče osnovni osećaj o tome kojim ljudima i situacijama može da veruje, a kojim ne. Razvojni psiholozi su i danas uvereni da se temelji na kojima gradimo poverenje naspram drugih, postavljaju u ranoj životnoj dobi.

Ako su roditelji prisutni u životima svoje dece, ako se brinu za njih, ako im posvećuju pažnju, pružaju ljubav i zaštitu, ako ih teše i ohrabruju, ako im poveravaju nešto i uvode ih korak po korak u nove zadatke koje moraju da obave, ako ih ne preopterećuju… onda njihova deca mogu da imaju poverenje, i to ne samo u druge nego i u same sebe. To nije egoistično, nego je odlučujuće. Ako smo kritični prema samima sebi, onda smo i prema drugima. Gotovo da je neizbežno da ponekad u životu imamo i loša iskustva. Neki će ih imati više, neki manje. Možemo da se razočaramo u roditelje ili prijatelje, kolege na poslu ili u školi, navodne velike ljubavi ili potpuni strance.

Zapostavljanje, preterano opterećivanje, mobing, nepoverljivost, laži, prevara. Sve to može značajno da utiče na naše poverenje jer upravo su sve te stavke plodno tle za nepoverenje. Ono postaje sve veće jer bi trebalo da nas štiti od razočaranja i taj posao obavlja dobro jer, kada nemamo na koga da se oslonimo, niko i ne može da nas povredi.

Problem. Kada nemamo poverenja ni u koga, onda niko ne može da nas uveri u to da smo nepravedni. Ako ne nađemo nikakav put do ponovnog uspostavljanja poverenja u druge ljude, u nekom trenutku ćemo ostati potpuno sami jer bez poverenja ne mogu da se rađaju nove veze, a postojeće postaju opterećene. Pritom treba imati na umu da je osoba očigledno bolja od onoga kako nam se predstavlja.

„Otkrili smo da je više od 80 posto stanovništva vredno nečijeg poverenja,” ističe David Daning, socijalni psiholog na Univerzitetu Kornel u Njujorku. „Sproveli smo istraživanje u SAD, Holandiji, Nemačkoj – rezultati su svuda bili isti.”

Nepoverljivost je pogrešna

Potcenjujemo koliko su često ljudi spremni da pomognu drugima.

Daning i Detlef Fečenhauer sa Univerziteta u Kelnu pronašli su jedno objašnjenje za to. Smatraju da nije stvar toliko u činjenici da pogrešno procenjujemo svoja iskustva s drugima. Život nas informiiše, samo na neujednačen način. Često nikada ni ne saznamo koliko smo puta nepravedno nekome uskratili svoje poverenje. Poverenje je socijalni kapital koji, uz nizak rizik, možemo da investiramo u druge ljude. To čak važi i za strance.

Da, sada će neko pomisliti kako je to lako reći. Svaki put će to očigledno biti rizik. Ali koji će se isplatiti. Oslanjanje na nekog čini život lakšim i pomaže nam kada dete ostavimo kod komšija ili kada nam je partner uveče sam na putu.
Kada prijateljici otkrijemo tajnu, kada kolegi ponudimo svoju podršku ili kada moramo da se izlažemo novim izazovima… moramo da pokažemo poverenje prema samima sebi i prema drugima i ne možemo da se neprestano držimo po strani

Savet: igrajte se poverenja.
Stavite povez preko očiju pa padnite na leđa; pustite da vas tako vode vaši bližnji.

Uloga ravnoteže

Sasvim je jednostavno nekome ukazati poverenje, ističe se u jednoj američkoj kompaniji. Tako se olakšava otpuštanje hormona oksitocina što telo signalizira svojim posebnim mirisima. Markus Hajnriks sa Univerziteta u Cirihu davao je svojim ispitanicima oksitocin nakon čega su drugi ljudi u njih ulivali više poverenja. Uostalom, testosteroni su ti koji će nas zaštititi od prekomernog poverenja.

To nije baš tako jednostavno kao što piše. Iako oksitocin može da podstakne poverenje, ne radi se baš o svemogućem sredstvu. Nepoverenje može da bude i opravdano. Zatvorenost je dobra, ali u preteranoj meri je posledica naivnosti. Ako se, na primer, neko ne pridržava dogovora, ako je nepoverljiv, egoističan i podmukao. Ako ne može da pravi kompromise, prećuti važne informacije, ako laže i vara. Nema smisla ponašati se kao da je ceo svet prepun anđela.

Jedno istraživanje u Češkoj pokazalo je da poverenja ukazujemo ljudima smeđe boje očiju više nego ljudima plave boje očiju. Razlog se krije u činjenici da plavooki ljudi imaju šira lica. Rešenje mogu da predstavljaju kontaktna sočiva, ali sve je zapravo puno jednostavnije jer poverenje sledi određena pravila.

8 koraka do poverenja

1. razgovarajte međusobno. Ako sa nekim redovno razgovaramo, bolje ćemo da se upoznamo. Pokazaćemo više razumevanja što podstiče naše poverenje.

2. budite autentični i iskreni. Laži pobuđuju nepoverenje. Ponekad je možda bolje ne izreći celu istinu. Ne mora svako da zna sve. Ali bez iskrenosti poverenje je samo do pola vredno.

3. budite otvoreni i uključeni. Malo je ljudi koji drugima žele zlo. Možemo da se upustimo u rizik i unapred uložimo malo poverenja.

4. budite opušteni. Kada nešto obećate ili se nešto dogovorite, toga se i pridržavajte. Ne postoji takav izgovor koji neće narušiti poverenje.

5. potražite nešto zajedničko sa drugom stranom. Prema jednom istraživanju iz sedamdesetih godina, više verujemo ljudima sa kojima imamo nešto zajedničko.

6. gradite poverenje u same sebe. Samopouzdani ljudi nisu toliko nepoverljivi prema drugim ljudima.

7. ostanite realistični. Loša iskustva mogu, ali i ne moraju da se ponavljaju. Raskrstite sa prošlošću i usmerite pozitivan pogled u budućnost.

8. dajte sami sebi vremena. Poverenje ne nastaje iz minuta u minut. Taj konstrukt gradi se polako, korak po korak, i sa svakim pozitivnim iskustvom postaje stabilniji. Ali možemo da ga uspostavimo tek onda kada poverujemo sebi da ćemo verovati i drugima.