Uputstva za besposličarenje

Nemojte ništa da radite, i to potpuno namerno. Upravo na taj način ćete puno toga uraditi jer je besposličarenje stvaralačko stanje u kojem se naš mozak budi i radi one stvari za koje inače nema vremena.

Moja mala radionica nameštaja je mesto na kom mi vreme ne curi jer ga jednostavno nisam ni svesna. Tamo ne razmišljam o uspešnosti i ekonomičnosti, tamo nema rokova, bilo čega što se mora. Tamo se nalazi samo jedna pomalo oronula fotelja. Tamo brusim, bojim i poliram, a ako mi se rezultat ne svidi, na red jednostavno dolazi novi sloj boje.

U pozadini se čuje muzika, ogrev pucketa u peći, a potrebno je barem 20 minuta da se na šporetu skuva kafa. Ovde nema nikakve žurbe. Satima sam udubljena u jedinu aktivnost, a to stanje nazivamo dokolicom – vremenom o kojemu sami odlučujemo i koje nema neki spoljašnji smisao. Dokolica mi čini dobro.

„Pojam su popularisali stari Grci. Najzanimljivije je da je u njihovo vreme dokolica imala jako važnu ulogu u životu. Stari Grci su dokolici podređivali sopstveni posao samo kako bi za nju sačuvali vreme,“ tvrdi Ulrih Šnabel, autor knjige „Dokolica. O sreći besposličarenja.“

„Danas je obrnuto. U dokolicu danas spada vreme odmora koje sebi dopuštamo kako bismo ponovo mogli da radimo što je više toga moguće.“

Čini se da je dokolica izašla iz mode. Prof. dr. Norbert Rohleder, naučnik sa Univerziteta u Majncu smatra da je to fatalna greška. „Dokolica nije ni antikvitet koji ne spada u 21. vek, niti lenjost ili dosađivanje. Dokolica isto tako nije namenjena samo umetnicima koji su se odlučili za život sa one strane mejnstrima. Dokolica nije ni spiritualna ni ezoterična. Nije namenjena konzumaciji slobodnog vremena, sportskim programima koji imaju samo jednu svrhu – da zaposleni i menadžeri održe formu za prohteve tržišta. Dokolica je, rečima austrijske naučnice Helge Novotni, intenzitet trenutka koji se vremenski može protegnuti na sate ili dane radi usredsređenosti na sopstveno vreme.“

Dokolica je dozvoljena

Tek što smo priuštili sebi malo besposličarenja, javlja se griža savesti. Počinjemo da se pitamo da li smemo tako jednostavno da sanjarimo. „Svoj život smo toliko prilagodili efikasnosti da nam vreme provedeno u neefikasnoj dokolici izgleda kao prekršaj. Čak i kada posao prilagodimo tako da dobijemo slobodno vremena, neretko imamo osećaj da to vreme moramo da provedemo što je efikasnije i korisnije moguće. Pa ipak dokolica se, slično kao ni ljubav, ne može strpati ni u kakve okvire. Upravo suprotno, ona zahteva hrabrost da se odupremo mislima koje nas nagone na to da ubrzamo i prisile nas na efikasnost. I to je nešto što mora da se vežba,“ ističe Šnabel.

Skoro da se čini da smo zaboravili da umeće uživanja spada u zdrav životni stil. Pritom moramo posmatrati druge ljude, na primer često citiranu generaciju Y koja je pojam Yolo pretvorila u životni koncept: You only live once, živiš samo jednom. Ova generacija uzima u obzir sopstvene želje: više mogućnosti za rad na pola radnog vremena, više rada od kuće, više fleksibilnosti. „Važno je razviti sopstveni senzibilitet, prepoznavati potrebe i dopustiti sebi uživanje. Uživanje znači da pri punoj svesti biramo šta nam u datom trenutku čini dobro. To znači, odvojiti vreme za uživanje i aktiviranje svih čula,“ ističe Rohleder.

Princip regeneracije

Stvarno nema razloga da pritom osećate grižu savesti. Na kraju krajeva, dovoljno je istraženo kako upravo faza nenamernog besposličarenja podstiče regeneraciju pamćenja što je važna pretpostavka za kreativnost i puno dosetki. Razumu i duši su potrebne stvaralačke pauze. Nove ideje zahtevaju vreme i dokolicu.

Sportistima je princip regeneracije poznat: faze umaranja zamenjuju faze opuštanja. Samo tako telo može da dobije potrebno vreme kako bi se prilagodilo povećanim naporima, dopunilo zalihe energije i izgradilo mišićnu masu.

Slično je i sa intelektualnim radom. Tokom dokolice naš mozak je potpuno okupiran. Dok smo u praznom hodu, još jednom možemo u glavi da pretresemo naučeno ili proživljeno. Mozak pritom obrađuje sve što se nakupilo, sortira činjenice i osećanja i poseže za nesvesno pohranjenim i odavno zaboravljenim informacijama. Naučnici ističu kako su neke regije u mozgu čak aktivnije dok sanjarimo, spavamo ili meditiramo nego kada o nečemu usmereno razmišljamo. Dokolica podstiče unutrašnje sređivanje – stvari se pohranjuju u pamćenje, sortiraju, postaju razumljive. Odjednom se događa da nam sine neka dobra ideja. Navodno je Arhimed ležao u kadi kada je shvatio zakon poluge. Isak Njutn je lenčario pod jabukom kada je spoznao zakon gravitacije. Pa neka sad netko kaže kako od dokolice nema koristi.

Isključiti se i uključiti se

Moglo bi da vas zanima

Solo na putovanju

„I ja u svoje slobodno vreme uvek pri ruci imam pametni telefon kako bih mogla brzo da proverim imejl. To se onda protegne i na veče. U principu, kad god imam minut slobodnog vremena, proveravam imejl – da, dobro ste shvatili, službeni imejl. I rekla sam sebi: pa to ne nije moguće! Zatim sam pokušala pri punoj svesti da oslobodim svoje vreme od telefona,“ prepričava Norbert Rohleder.

„Nekada i sami moramo reći „ne“ svim mogućnostima komunikacije koji nam stoje na raspolaganju kako bismo mogli da se usredsredimo na jednu stvar. Upravo je u informacijskom društvu koje donosi brojne mogućnosti, važno ciljano osigurati prostor za neometano razmišljanje. Priuštite sebi, na primer, ujutru sat vremena kada nećete da komunicirate kako biste razvili kreativne ideje. Isključite i pristup imejlu ako radite na nekoj zahtevnijoj stvari kako ništa ne bi moglo da vas ometa.“ predlaže Ulrih Šnabel.

Nije toliko važno za koju ćete strategiju da se opredelite, nego je važna svest da neprestano moramo da štitimo sopstveno vreme od stalne raspoloživosti. „Dokoličarenje više zavisi od unutrašnjeg stava nego od neke konkretne aktivnosti. Ali naravno da nam je lakše da se prepustimo dokolici u situacijama u kojima nismo izloženi većem stresu. Meni velike mogućnosti za dokolicu pruža klavir. Budući da sam samo amater, „obožavalac“ u pravom smislu te reči, ne moram da ostvarim nikakav veliki uspeh. Ali upravo se u tome krije tajna dokoličarenja – nešto moramo da radimo iz ljubavi, a ne zato što težimo spoljašnjem cilju,“ tvrdi Šnabel.

Dokolica zahteva novu orijentaciju

Rohleder i Šnabel slažu se u jednom: moramo da pronađemo novu orijentaciju kako bismo mogli da pronađemo svoj oblik dokoličarenja. Prvo moramo sebi da objasnimo kompas vlastitoga života. Šta mi je zaista važno, za koje stvari želim da napravim prostor u sopstvenom životu, koje prepreke mi stoje na putu? Moramo da proverimo kakvim zalihama raspolažemo, moramo da odvojimo vreme za dokolicu odvojiti vreme, napisati sebi posmrtno slovo sa ciljem da otkrijemo na šta bismo želeli da se osvrnemo u sopstvenom životu. „Tako mi je, na primer, jednoga dana postalo jasno kako mi je uz finansijsko blagostanje jednako bitno i „vremensko blagostanje“, odnosno mogućnost da sama određujem svoje životno vreme. Zatim sam godinama radila na tome da to i postignem. Ako baš želite, jako sam marljivo radila na sopstvenoj dokolici“, ističe Šnabel.

Dokolica ne poznaje nikakve propise. Ako ste u stresu zbog misli da nemate vremena za svoju petominutnu dokolicu, onda bi trebalo da se pridržavate Rohlederovog plana u 4 koraka…

Korak jedan: podesite svoj unutrašnji kompas ka onom što zaista želite.
Korak dva: budite konkretni! Napišite, na primer, sopstvene namere.
Korak tri: zaštitite svoj mozak od preopterećenja i isključite telefon.
Korak četiri: sada kada ste besposleni, nastavite to da radite!