Vaše dete grize drugu decu? Bez brige, to je potpuno normalno!
Deca se ponekad ponašaju agresivno, glasno – ili, jednostavno, zagonetno. U ovom tekstu psihološkinja objašnjava šta se krije iza takvog ponašanja.
Magistarka Luise Koch je dečja psihološkinja u Salzburgu. U svojoj praksi pomaže deci i roditeljima u oblastima poput odstupanja u ponašanju.
Moje dete vrišti bez ikakvog razloga
„U takvim trenucima vredi pažljivo posmatrati situaciju“, kaže Luise Koch, dečja psihološkinja iz Salzburga. „Da li je dete možda gladno ili umorno? Ili mu je teško da izrazi svoja osećanja?“ Mnoga deca predškolskog uzrasta još imaju poteškoća u imenovanju svojih emocija i u učenju kako da se s njima nose na odgovarajući način. Kada nedostaju strategije za regulaciju osećanja, to se može manifestovati glasnim vrištanjem. Šta stručnjakinja preporučuje u takvim situacijama?
„Recite, na primer: 'Ljut/a si jer…' ili 'Vidim da si tužan/na jer…'. Pružite jednostavne načine za smirivanje – mirno disanje, pauzu u kutku za maženje ili zajednički razgovor.“
Osvešćeno vaspitavanje dece: kako da to uradite prema rečima stručnjaka.
Moje dete stalno dira svoje genitalije
Seksualni razvoj prolazi kroz nekoliko faza primerenih uzrastu, koje su obeležene dečjom znatiželjom i istraživanjem. Od rođenja do druge godine deca često otkrivaju delove svog tela dodirom. „To je isključivo istraživačke prirode i ne može se uporediti sa seksualnošću u odraslom uzrastu“, objašnjava dečja psihološkinja. Oko treće godine deca počinju da shvataju razlike između ženskog i muškog tela i otkrivaju suprotni pol.
„Dajte detetu slobodu za istraživanje. Zabrane mogu dovesti do stida i osećaja krivice. Važno je preneti detetu da poštuje granice drugih“, kaže Koch.
Moje dete grize i/ili udara drugu decu
Kada deca još nisu u stanju da izraze svoja osećanja rečima, ugrizi ili udaranje mogu biti izraz frustracije, ljutnje ili bespomoćnosti. U takvim trenucima važno je postaviti jasne granice i dati do znanja da fizička agresija nije prihvatljiva. Šta može pomoći, prema rečima Luise Koch?
„Pomozite detetu da pronađe alternativni način izražavanja svojih negativnih emocija. Imenovanjem osećaja koji stoje iza ponašanja i pokazivanjem drugih mogućnosti delovanja možete da pomognete. Na primer: 'Videla sam da je Ana htela da uzme tvoju lutku. Jesi li bio/bila ljut/a jer je nisi hteo/htela da je daš i zato si je ugrizao/la? Sledeći put joj reci: Ne želim da se igraš s mojom lutkom.'“
Moje dete se stalno svlači u javnosti
Spontano svlačenje kod dece može da ima različite razloge. Neka deca su osetljiva na određene odevne predmete – na primer, ako su preuski ili grebu kožu. Međutim, često se iza toga krije važan razvojni korak: faza autonomije ili „faza prkosa“, koja počinje oko godinu i po i može da traje do šeste godine.
„Deca testiraju svoju slobodu odlučivanja i istražuju granice. Ostanite smireni i puni razumevanja. Objasnite detetu u kojim situacijama se može samostalno presvući ili skinuti odeću“, savetuje stručnjakinja. Ako dete često odbija određene odevne predmete, udobnija odeća može biti rešenje. Važno je da se dete oseća prijatno.
Moje dete ne želi da se igra s drugom decom
Oko treće godine deca počinju da pokazuju sve veće interesovanje za socijalne interakcije. Odnosi i razmena s vršnjacima postaju sve značajniji. Međutim, svako dete razvija se sopstvenim tempom: neka se radije igraju sama ili paralelno s drugima, bez direktnog kontakta. Ipak, sva deca imaju potrebu za pripadanjem, bliskošću, razmenom i zajedničkim iskustvima. Da bi zadovoljila te potrebe, prvo moraju da nauče određene veštine, poput suočavanja s konfliktima, podnošenja frustracije ili empatije. Ovaj razvojni korak kod neke dece može da bude sporiji.
Stručnjakinja savetuje: „Ako tokom dužeg razdoblja dete ne pokazuje interesovanje za socijalnu interakciju i igru s drugima, potražite psihološko savetovanje.“
