Psihološkinja objašnjava: „Strahovi u trudnoći su normalni“

Koliko su česte teskobe tokom trudnoće?

Trudnoća označava početak novog životnog razdoblja – posebno za roditelje koji očekuju svoje prvo dete. Mnoge stvari su neizvesne i izvan naše kontrole. „Potrebna je određena reakcija prilagođavanja“, objašnjava Klein-Dupkanič. „Teskobe u trudnoći su stoga normalne i javljaju se kod mnogih žena.“ Osim toga, strah ima i važnu funkciju: on je zaštitna reakcija, čini nas osetljivima i opreznima.
Ipak, ako je reč o nešto dubljem problemu od ovih čestih, „normalnih“ strahova, tada govorimo o poremećaju teskobe koji ometa svakodnevni život. „Statistike za ovu dijagnozu variraju, ali zahvaćeno je i do 25 posto trudnica. To je vrlo velik broj“, ističe psihološkinja. Nije samo trudnicama teško: i svaki deseti otac pati od poremećaja teskobe i depresije tokom trudnoće i prve godine posle porođaja.
Klein-Dupkanič želi da poruči svima koji se bore s tim da je strah često izraz ljubavi: „Bojim se za ono što volim. Bojim se za ono što mi je najvažnije i za šta najviše brinem. Strah nije samo preteće osećanje, nego je i izraz ljubavi. Ova misao može da donese veliko olakšanje.“

Koji strahovi mogu da se jave tokom trudnoće?

Strahovi u trudnoći mogu da budu različiti. Često su trudnice posebno nervozne i zabrinute povodom pregleda kod ginekologa ili ginekološkinje. Kada su suočene s nejasnim nalazima, strahovi se pojačavaju i javlja se osećaj gubitka kontrole.
Često se javljaju i strahovi vezani za sopstveno telo: Kako će se telo promeniti? Hoću li to moći da izdržim? Kako da protumačim signale tela? Kako ću izgledati posle trudnoće, hoće li me partner i dalje smatrati privlačnom? Hoću li moći ponovo da vežbam, hoće li posledice trajati dugo? Mnoge trudnice muče baš ovakva pitanja. Uz to su tu još i mučnine i ostali simptomi trudnoće, posebno u prvom tromesečju, što može znatno da oteža svakodnevicu.
Neki strahovi tiču se sopstvenih osećanja, koja tokom ovog posebnog razdoblja mogu da budu vrlo emocionalno složena. „Posebno trudnice koje su se dugo borile da zatrudne ili su prošle kroz komplikacije, pobačaje ili iskustvo mrtvorođenčadi, često imaju snažne emocionalne reakcije. Snažno žele dete, ali se često osećaju preplavljeno trudnoćom“, objašnjava Klein-Dupkanič. Strepe da svojim strahovima mogu da naude nerođenom detetu, brinu se oko toga šta će se sve promeniti tokom trudnoće. Čak ni roditelji koji već imaju jedno dete ili više dece nisu pošteđeni, jer nova trudnoća uvek menja ceo porodični raspored, a utiče i na već postojeću decu, posao i finansijsko stanje.
Mnoge brige odnose se i na nerođeno dete: Da li je zdravo? Radim li nešto pogrešno? Jesam li dobro pripremljena? Zašto se ne pomera, zašto ga ne osećam? Strah od pobačaja takođe je poznat mnogim trudnicama.

Koji su strahovi još uvek normalni?

Klein-Dupkanič naglašava: „Svi ovi strahovi tokom trudnoće normalni su i još ne predstavljaju poremećaj teskobe. Kod poremećaja teskobe strahovi postaju toliko snažni da upravljaju svakodnevnim životom i traju duže vreme.“ Kada je reč o poremećaju teskobe, strah poprima posebnu dinamiku, a javlja se i strah od samog straha. Dok normalni strahovi dolaze i prolaze, jačaju nekim danima, a slabiji su drugim danima, poremećaj teskobe je snažno i trajno stanje.
Jake teskobe mogu da budu i simptom prenatalne depresije – uz tugu, potištenost, gubitak volje, očaj i emocionalnu prazninu koje ne prolaze ili se čak pogoršavaju.

Fizički simptomi poremećaja teskobe

Stalna napetost manifestuje se fizičkim simptomima kao što su nervoza, promenjeno disanje i ubrzan rad srca. Pogođene žene često osećaju napetost u glavi ili mišićima, drhtavicu. Ne uspevaju da se opuste. „To može da dovede do vrtoglavice, mučnine, poremećaja spavanja i koncentracije“, objašnjava stručnjakinja. Ako takvi simptomi traju više od dve nedelje, preporučuje se stručna pomoć.

Ko je u trudnoći u većem riziku od poremećaja teskobe?

Velik rizik postoji ako trudnica ima neku raniju istoriju bolesti. „To može biti komplikacija u prethodnoj ili sadašnjoj trudnoći“, kaže Klein-Dupkanič. „Ili ako je pre trudnoće već postojala neka psihička teškoća, poput depresije ili teskobe.“
Mnoge žene prestaju s uzimanjem lekova zbog želje da postanu majke jer se boje da bi mogle da naškode nerođenom detetu. „To je vrlo problematično“, upozorava stručnjakinja. Pre takve odluke nužno je konsultovati se s lekarom, jer nije tačan mit da se lekovi u trudnoći ne smeju koristiti.
Među ostalim uzrocima rizika su neželjena trudnoća, niska primanja, problemi u vezi, kao i pesimističan stav prema životu. „Što su žene više podržane i bolje prihvaćene sa svojim strahovima i brigama, manja je opasnost da se razvije poremećaj koji zahteva lečenje“, naglašava psihološkinja.

Da li su strahovi u trudnoći štetni za dete?

Mnoge buduće majke se pitaju: Hoće li moji strahovi naštetiti detetu? Klein-Dupkanič ih umiruje: „Kroz krvotok se prenose i hormoni stresa, ali ne u nefiltriranom obliku.“ Placenta delimično filtrira te hormone, a određeni enzimi regulišu njihovu količinu. „Na internetu se često navode istraživanja koja upozoravaju da stres i psihički problemi mogu da štete detetu. Međutim, te tvrdnje treba uzeti s oprezom – one se prvenstveno odnose na poremećaje teskobe i ozbiljne bolesti, a ne na normalne strahove koji su česti tokom trudnoće.“
Telo je u osnovi stvoreno za samoočuvanje, a dete u materici doživljava važno iskustvo različitih emocija. „Ključno je da ako potražim pomoć, činim nešto dobro za zdravlje svog deteta. Nismo zarobljeni u sopstvenim strahovima“, poručuje Klein-Dupkanič.

Kako se strahovi menjaju tokom trudnoće?

Strahovi tokom trudnoće često nisu stalni nego se menjaju tokom vremena. Prvih dvanaest nedelja za mnoge trudnice predstavlja mentalni izazov. „Delimično je to zato što se često govori da je u prvom tromesečju velika neizvesnost povodom opstanka trudnoće. Kada ta faza prođe, mnoge žene počnu da veruju u svoje telo i trudnoću“, objašnjava Klein-Dupkanič.
Trudnice koje nose emotivnu „istoriju“, poput prethodnih pobačaja ili komplikacija, često su posebno osetljive kada nova trudnoća dosegne sličnu fazu.

Osetljivo razdoblje u vreme porođaja

I vreme neposredno pre porođaja je posebno (više o tome u nastavku). Nakon porođaja takođe treba obratiti posebnu pažnju na psihičko zdravlje. „Žene koje su imale psihičke probleme pre i tokom trudnoće ili su patile od postporođajne depresije posle prethodne trudnoće imaju i do 60 posto veći rizik za povratak depresije“, kaže psihološkinja. Žene s malo društvene podrške, sa nedostatkom priznanja za brigu o drugima ili problemima u vezi takođe su pod većim rizikom.
„Neke žene imaju vrlo visoke zahteve prema sebi i misle da moraju uspeti sve same“, kaže Klein-Dupkanič. Ona smatra važnim da se sopstvena očekivanja prilagode novim životnim okolnostima. „Postoji izreka koju trudnice i mlade majke ne vole da čuju jer stvara pritisak, ali istinita je: samo kad je majci dobro, dobro je i detetu. Briga o sebi je izuzetno važna!“, poručuje stručnjakinja.

Šta pomaže kod straha od pobačaja?

Pobačaji su još uvek tabu tema, ali pogađaju mnoge žene i njihove porodice. Prema istraživanjima, 15 posto poznatih trudnoća završava pobačajem, uz one o kojima žene nisu ni znale. Gubitak trudnoće je zato česta pojava koja može da izazove nesigurnost kod budućih roditelja.
Kako je najbolje da se nosite s ovim strahom? Klein-Dupkanič kaže da mnoge žene traže savete na forumima ili društvenim mrežama. Ima pomešana osećanja prema tome: „Mnogim ženama pomaže kada znaju da nisu same. S druge strane, prevelika dostupnost informacija i iskustava može da pojača strah.“ Korišćenje društvenih mreža treba da bude umereno i važno je znati šta nam pomaže ili škodi. U nedoumici je uvek bolje obratiti se babici ili ginekologu koji imaju stručna medicinska znanja.

Prenatalna dijagnostika – blagoslov i prokletstvo

Prema iskustvu psihološkinje, prenatalna dijagnostika ima važnu ulogu. „Dobro je što te mogućnosti postoje. Pretrage su mnogim ženama važne, ali mogu i da povećaju strahove“, kaže Klein-Dupkanič. Čekanje na preglede i rezultate, kao i nejasni nalazi, mogu da budu veliki teret za trudnice i njihove partnere. Čak i kad su rezultati uredni, smirenje često traje kratko.
„Gubimo poverenje u telo. Strah je takođe segment poslovanja, moramo to reći“, ističe psihološkinja. Zato skeptično gleda na uređaje za praćenje otkucaja srca fetusa kod kuće, jer nisu uvek pouzdani, posebno za laike. „Treba pažljivo da promišljamo šta je konkretnoj trudnici potrebno da bi se osećala bolje, a šta može dodatno da pojača strahove. To je vrlo individualna odluka.“

Šta pomaže ženama koje strahuju od porođaja?

Prvorotkinje često u nedeljama pre porođaja imaju brojna pitanja: Hoću li moći da rodim? Kako ću podneti bol? Šta ako porođaj ne bude onakav kakav želim? I žene koje su već rađale mogu da imaju strahove vezane za porođaj, posebno ako su imale traumatično iskustvo.
Klein-Dupkanič podstiče žene da prikupe informacije koliko god im treba, ali ne na svoju ruku preko interneta nego u razgovoru sa stručnjacima poput babica i ginekologa. Polazak na kurs pripreme za porođaj ili razgledanje sale za porađanje takođe može da umanji strahove. „Na kursevima trudnice razgovaraju i shvataju da nisu same u svojim brigama“, kaže psihološkinja.
Neke žene pristupaju i alternativnim metodama poput akupunkturne pripreme za porođaj ili hipnoze tokom porođaja, pa uz partnera uče samohipnozu i tehnike opuštanja.

Šta trudnice koje pate od strahova mogu da urade?

Ako trudnice primete da pate od teskoba, treba o tome da razgovaraju s poverljivim osobama. I to ne tek kada strahovi postanu toliko snažni da ometaju svakodnevni život, nego čim počnu da osećaju kako postojeće strategije za suočavanje više ne deluju. Važne osobe kojima mogu da se obrate su njihova babica, ginekološkinja ili ginekolog kod kojih ionako redovno dolaze na preglede. „Tamo je prepreka za razgovor manja“, kaže Klein-Dupkanič. U mnogim gradovima postoje i savetovališta za roditelje, a anonimne usluge, poput telefonske linije za pomoć, takođe su dostupne trudnicama s teskobama.
Psihološkinja savetuje da ljudi u okolini zabrinutih trudnica prilikom razgovora prvenstveno slušaju: „Mnogi brzo pokušavaju da umanje strahove i umire ih, ali to često kod žena izaziva osećaj da nisu shvaćene.“ Važnije je prihvatiti njihove strahove i ne pokušavati odmah davati savete. Ako želite da pokažete brigu, korisne su neutralne izjave u prvom licu: „Brinem se za tebe. Primetila sam da... Imam osećaj da...“
U praksi je psihološkinja primetila da često baš partneri trudnica pozovu i naprave taj prvi korak. „Ponekad treba vremena da ljudi priznaju kako im je potrebna pomoć“, objašnjava Klein-Dupkanič. Tako se trudnicama koje se bore sa strahom ili poremećajem teskobe može pomoći – da se u dogovoru s njima organizuje stručna podrška.
Kako izgleda uspeh terapije kod poremećaja teskobe u trudnoći? „Nije cilj imati nultu količinu strahova – tako bi oni postali ogromni. Cilj je prihvatiti strah i naučiti da mu nismo izloženi bez mogućnosti kontrole“, kaže Klein-Dupkanič. Svesnost da su strahovi tokom trudnoće do neke mere normalni prvi je važan korak. Profesionalnim savetovanjem i lečenjem, žene uče metode za prekidanje začaranog kruga straha.

Gde trudnice mogu da potraže pomoć?

Iako su mentalni poremećaji i dalje tabu, kako tvrdi psihološkinja, odnos prema teskobama danas se barem donekle promenio nabolje. „Medicinsko osoblje je osetljivo na ove probleme i češće upućuje na stručnu pomoć. I same žene su otvorenije za traženje podrške“, kaže Klein-Dupkanič.