Active Beauty
Vaspitanje usmereno na potrebe: šta je nežno roditeljstvo?
Tekst:

Uz podršku

Vaspitanje usmereno na potrebe: šta je nežno roditeljstvo?

Velika većina roditelja želi da vaspitava svoje dete s ljubavlju, poštovanjem i uvažavanjem. Ako postoji i ciljana usmerenost prema potrebama deteta, to se zove nežno roditeljstvo ili vaspitanje usmereno na potrebe. O prednostima i mogućim nedostacima ovog često pominjanog roditeljskog stila razgovaramo s porodičnom psihološkinjom Claudijom Kowarik.

Gospođo Kowarik, šta je za Vas nežno roditeljstvo?

Ono opisuje stil roditeljstva koji se zasniva na potrebama dece i podržava ih u njihovoj emocionalnoj regulaciji. Čak i šire, reč je o odnosu između roditelja i dece koji može da se strukturiše tako da bude pun poštovanja i na ravnopravnoj osnovi. Poreklo nežnog roditeljstva leži u teoriji privrženosti Johna Bowlbyja i Mary Ainsworth.

Koje principe sledi ova vaspitna metoda?

Empatija, razumevanje i poštovanje su ključni. Roditelji pomažu deci da prepoznaju svoje potrebe i osećanja. Tako deca uče da (bolje) regulišu svoje emocije i, načelno, da uvažavaju tuđe želje. Cilj je da se usklade potrebe svih članova porodice.

U odnosu roditelj–dete od samog početka postoji neravnoteža moći, jer su mala deca posebno zavisna od roditelja u zadovoljavanju svojih potreba – za hranom, toplinom, sigurnošću. Svest o ovim odnosima moći i odgovorno ponašanje roditelja dalja su osnovna načela nežnog roditeljstva.

Šta se izbegava u vaspitanju usmerenom na potrebe?

Svako dete ima pravo na postupanje s poštovanjem i ljubaznošću. U osnovi, radi se o ophođenju prema deci s jednakim poštovanjem kao prema odraslima. To znači da je svaka vrsta nasilja, kao što su vikanje, kažnjavanje, sramoćenje, obezvređivanje – zabranjena. U nežnom roditeljstvu takođe se izbegavaju kazne, pretnje i naredbe. Umesto toga, decu treba razumeti u njihovim potrebama i pratiti u osećanjima kako bismo im ponudili mogućnost delovanja i rešenja.

Koje su prednosti nežnog roditeljstva?

Pristup detetu pun uvažavanja, ljubavi i zbližavanja podstiče njegov razvoj. Ono sebe doživljava kao autonomno biće čije se želje i potrebe percipiraju. U idealnom slučaju, dete dobija „podršku da pomogne sebi“. Dečja osetljivost se poboljšava i mališani idealno izrastaju u odrasle osobe za koje se podrazumevaju interakcije s bližnjima pune poštovanja i obzira.

Da li ovaj stil vaspitanja ima i nedostatke?

U dinamici odnosa usmerenog na potrebe, težnje svih članova porodice treba videti i poštovati. Međutim, majke često zanemaruju sebe. One prelaze sopstvene granice kako bi mogle da odgovore svojoj deci na najbolji mogući način. Mnogi roditelji su pod pritiskom, zanemaruju brigu o sebi i ubrzo se nađu na kraju svojih resursa. Suprotno tome, deca se naviknu da je neko uvek tu da prepozna i zadovolji njihove potrebe. Ako se razvije obrazac u kom roditelji preuzimaju rešavanje potreba i sukoba umesto da vode decu da sama nađu rešenje, razvija se nepovoljna, nepoželjna dinamika.

Dakle, postoji i kritički stav prema vaspitanju usmerenom na potrebe?

Nežno roditeljstvo zapravo znači temeljni stav osetljivosti i spremnosti na vezivanje. Ali elementi su često izvučeni iz konteksta i upakovani kao neka vrsta „kutije sa savetima i trikovima“ za uspešno roditeljstvo. Iz toga mogu da se razviju istinska uverenja: decu treba dojiti, nositi i pustiti da što duže spavaju u porodičnom krevetu. Međutim, nisu samo to smernice kojih se treba pridržavati kako bi se zadovoljile potrebe dece. Takođe se često kritički ističe da je nežno roditeljstvo previše usmereno na dete, da roditelji sami sebe čine, da tako kažemo, „robovima svoje dece” i dopuštaju im da odrastaju bez ograničenja. Slučaj je upravo suprotan: pravila i granice su neophodni, posebno kada je reč o sigurnosti i društvenoj interakciji. Međutim, ta se pravila ne prenose od roditelja detetu u autoritarnoj razlici moći, već u partnerstvu koje karakteriše poštovanje i razumevanje.

Ne stavlja li nežno roditeljstvo pod određeni pritisak roditelje?

Po mom mišljenju, roditelji su trenutno pod velikim pritiskom. Ophoditi se osetljivo prema svojoj deci, ne ponavljati (uočene) greške generacije sopstvenih roditelja, ispuniti potrebe i želje i obezbediti finansijsku sigurnost i stabilnost u svetu opterećenom krizom – ogromni su izazovi. Što su roditelji manje sposobni da uoče, imenuju i ispune sopstvene potrebe i osećanja, to su manje sposobni da ispune i svoje zahteve kada je u reč o vaspitanju dece. Briga o sebi zato bi trebalo da ima mnogo veći prioritet u porodičnoj dinamici.

Kako vaspitanje usmereno na potrebe zapravo funkcioniše u svakodnevnom životu?

U svojoj praksi kao porodična psihološkinja stalno se susrećem sa sledećim situacijama:

Primer 1: nema slatkiša na kasi supermarketa

Svi znamo da dete često želi nešto što ne može da dobije i pritom reaguje s ljutnjom – na primer, slatkiše na kasi supermarketa. Sledeći načela nežnog roditeljstva, roditelji imenuju detetova osećanja: „Mogu da kažem da si sada ljut/a i razočaran/a. Razumem da se tako osećaš, jer sada želiš nešto drugo. U redu je biti ljut.” Dete se mirno prati kroz njegov emocionalni ispad. Dobija znak da su njegovi roditelji pouzdani u brizi za njega čak i kada proživljava negativne emocije. Roditelji potom detetu nude moguća rešenja, dajući mu izbor i doživljavajući samoefikasnost. Odnosno, roditelji strpljivo analiziraju:

1. Šta dete želi (šta mu treba): na primer, gladno je, dosadno mu je i slično.

2. Kako se oseća (emocija): roditelji imenuju osećanja svog deteta.

3. Komuniciraju jezikom prilagođenim deci, iskazujući im šta očekuju od svog deteta i koja pravila postoje (ograničenja): Na primer, kao opšte pravilo da se ne mogu kupovati proizvodi u „zoni cvilenja“ u supermarketu. Umesto toga, unapređuju autonomiju tokom kupovine, na primer, dopuštajući detetu da samo izabere voće koje želi.

Primer 2: Kratki odmor za roditelje

Isto tako je važno i kao roditelj komunicirati o sopstvenim potrebama i ograničenjima – na primer, posle napornog dana na poslu: „Draga deco, treba mi trenutak mira i vremena za sebe. Želim da ležim sam/a na kauču deset minuta. Za to vreme možete da slušate audioknjigu ili sastavite slagalicu.“ Tako je deci jasno šta se i zašto od njih traži. Deca su kooperativna i obično osetljivija nego što mislimo. I uče „prema modelu”, tj. posmatrajući roditelje. U idealnom slučaju, dete kasnije može da kaže da mu treba samo nekoliko minuta za njega samog.

Primer 3: Dete s ljutnjom reaguje bez razloga

Ako dete vrišti, nemirno je ili ljuto bez ikakvog razloga, roditelji mogu pokušati da saznaju koja potreba stoji iza takvog ponašanja i da pokažu empatiju prema tome. Obraćanje detetu u visini očiju, uspostavljanje fizičkog kontakta i pružanje sigurnosti dobri su načini da se stupi u kontakt s emocionalno neregulisanim detetom.

Ključni aspekti uspešnog odnosa roditelj–dete jesu:

  • ostanite smireni u stresnim situacijama
  • prepoznajte dečje potrebe
  • imenujte i pratite njihova osećanja
  • obraćajte pažnju i na sopstvene potrebe.