Češka morska biološkinja Petra Nevečeřalová u intervjuu: „Treba nam više kitova“
Češka morska biološkinja Petra Nevečeřalová zalaže se za zaštitu kitova. Koju važnu ulogu ovi gigantski morski sisari igraju u ekosistemu i s kojim izazovima se suočavaju, objašnjava mlada naučnica u intervjuu.
Najveći su sisari na svetu i ključna vrsta za ekosistem okeana. Nažalost, mnogi od njih istovremeno su ugroženi: klimatske promene smanjuju njihova staništa i izvore hrane, dok sve veći pomorski promet ometa njihove migracijske rute. Kako genetika očuvanja prirode može da doprinese zaštiti morskih sisara i kakvu ulogu u tome imaju uzorci DNK, objašnjava u intervjuu za ACTIVE BEAUTY istraživačica kitova Petra Nevečeřalová.
Postoji toliko fascinantnih činjenica o kitovima. Šta vas najviše fascinira kod njih?
Oni imaju neverovatno dug životni vek – neki mogu da žive više od 100 godina. Osim toga, izuzetno su inteligentni. Na primer, orke imaju vrlo razvijene delove mozga, verovatno zbog njihovih izvanrednih komunikacijskih sposobnosti i društvenog života. Žive u matrijarhatu. Orke su jedna od retkih vrsta kod kojih ženke, odnosno „krave“, prolaze kroz menopauzu. Kao bake, one tada vode celu grupu kitova, poznatu kao škola kitova, koristeći svoje znanje. Komunikacija među kitovima takođe je jedinstvena: čak imaju i imena kojima se međusobno dozivaju i pamte ih više od pedeset godina!
Kitovi se često nazivaju „inženjerima ekosistema“. Zašto?
To počiva na tri razloga. Prvi razlog, koji se najčešće ističe, jeste njihova veličina – kao ogromne životinje, kitovi vežu velike količine ugljenika. Procenjeno je da oko 12.000 ulješura može da apsorbuje do 200.000 tona CO2 godišnje. Kada kit umre, njegovo telo tone na dno okeana, a vezani ugljenik ostaje tamo. Taj fenomen naziva se „kitov pad“.
A šta kitovi rade tokom života?
To nas dovodi do drugog razloga: kitovi povećavaju primarnu produktivnost, odnosno proizvodnju biomase kroz biljke. Njihov izmet sadrži velike količine gvožđa, što deluje poput đubriva i podstiče rast fitoplanktona. To daje snažan podsticaj ekosistemu, zbog čega se taj učinak naziva „kitova pumpa“. Treći razlog što su kitovi toliko važni jeste takozvana „kitova pokretna traka“, koja nastaje njihovim kretanjem kroz vodu. U Meksiku i Kaliforniji, na primer, postoje sivi kitovi koji narastu do 15 metara. Oni pretražuju mulj u potrazi za hranom, plivajući pri tome dugim deonicama okeana, čime pomažu boljoj raspodeli hranljivih materija. To takođe podstiče rast fitoplanktona, kojim se hrane manji morski organizmi, a koji na kraju postaju hrana za ribe.
Trenutak kitovog skoka: Južni glatki kit iskače iz mora
Znači, treba nam više kitova?
Da, apsolutno. Što ih je više, to će biti više riba! Kada pomislimo da neke vrste kitova danas čine samo jedan do dva posto svoje izvorne populacije pre početka kitolova, to je zaista tužno.
Rođeni ste i odrasli u Češkoj, daleko od mora. Odakle dolazi vaša fascinacija kitovima?
Jedno od mojih prvih sećanja je na to kako mi je mama poklonila žuto ćebe s motivom foke. To je probudilo moje interesovanje. Posle toga kupila mi je knjigu o morskim životinjama. Prvo smo gledale foke, a na sledećim stranama bile su slike delfina i kitova. Mama mi je čitala o njima, i odmah sam bila očarana. Mislim da je ta fascinacija oduvek bila u meni.
Kada ste prvi put zaista susreli kitove?
To se desilo ovako: prisustvovala sam predavanju o kitovima u Pragu. Posle predavanja razgovarala sam s predavačem, roniocem iz Južne Afrike, i rekla mu da bih volela da istražujem morske sisare. Pozvao me da ga posetim. Kada sam to ispričala svojoj mami, kupila je dve avionske karte i zajedno smo otputovale u Mozambik. Na svoj 17. rođendan videla sam na obali ženku grbavog kita s mladunčetom. Taj trenutak sam zabeležila kamerom – ta fotografija me uvek podseća na taj dan. Kasnije sam otputovala u Cape Town, gde me je taj ronilac upoznao s osobom koja se specijalizovala za ture posmatranja kitova. Odmah smo se sprijateljili i tada sam započela da radim kao vodič za turiste na njegovom brodu, dok sam paralelno sprovodila svoja istraživanja.
Već u ranoj mladosti napustili ste domovinu kako biste se posvetili nečem tako egzotičnom poput istraživanja kitova – to je zahtevalo veliku hrabrost.
Svoju hrabrost dugujem svojoj majci. Ona je najvažnija osoba u mom životu i uvek me je podsticala da nastavim i da sledim svoje ciljeve.
Kako je izgledala vaša svakodnevica na istraživanju života kitova u Cape Townu?
Svoj posao vodiča na komercijalnom brodu za posmatranje kitova povezala sam s istraživanjem za svoju doktorsku disertaciju. S turistima smo izlazili na more, a ja sam im objašnjavala sve o kitovima. Najčešće smo viđali južne glatke kitove, poznate i kao južni kaperi, pa sam im o njima mnogo pričala. Paralelno sam prikupljala neinvazivne uzorke DNK za svoje doktorsko istraživanje, direktno s broda, i pritom putnicima objašnjavala svoj istraživački projekat. Bili su oduševljeni i tako su dobili dublji uvid u situaciju s kitovima.
Pominjete „neinvazivne uzorke DNK“. O čemu se tu radi?
Gotovo svi istraživači kitova prikupljaju biopsije, što sam i ja radila. To uključuje ispaljivanje posebne strele iz samostrela na kita kako bi se dobio mali uzorak kože. Iako je to minimalno invazivno, nisam želela da ometam kitove. Tako sam došla na ideju da prikupljam odumrlu kožu kitova koja je plutala oko našeg broda za posmatranje. Naime, i kitovima se ljušti koža kada su previše izloženi suncu. Isprobala sam izolaciju DNK iz tih ljuspica i otkrila da uzorci sadrže dovoljno kvalitetnog DNK za dalji rad. Stoga smo prešli na ovu neinvazivnu metodu. Takođe smo prikupljali uzorke izmeta, a zatim sam došla na još jednu ideju: pitala sam se mogu li da izolujem DNK iz njihovog izdaha – i uspelo je. To je bio moj poslednji istraživački rad za doktorat. Moje istraživanje zasniva se na uzorcima kože, dok su uzorci izdaha bili dodatak.
Za kasniju DNK analizu ljuspice kitove kože stavljaju se u sterilne epruvete.
Kako DNK analize doprinose zaštiti kitova?
Ako se prikupi dovoljno uzoraka, uključujući one iz drugih populacija iste vrste – sarađivala sam s kolegama iz Južne Amerike, Novog Zelanda i Australije – DNK analiza može da otkrije s kojim se partnerima kitovi razmnožavaju, postoji li dovoljna genetska raznolikost ili je populacija u genetskoj krizi. Na taj način dobijamo celokupni pregled populacije. Dokazali smo, na primer, da su kitovi promenili svoje migracijske navike kako bi pronašli više morskih račića (krills), svoje glavne hrane. Takođe smo otkrili da su sada mršaviji, a ženke rađaju mladunce svake pete godine umesto svake treće, zbog nedostatka masnih zaliha. DNK analiza jasno pokazuje negativne učinke klimatskih promena na kitove.
Osim upornosti, koje su veštine potrebne za istraživanje kitova?
Potrebno je dobro poznavanje prirodnih nauka i biologije. Trenutni trend je povezivanje metoda molekularne genetike i biologije s očuvanjem prirode. Takođe, potrebno je biti kreativan i strpljiv, jer kitovi uglavnom ne rade ono što biste vi želeli. Važno je razumeti šta se dešava i neprestano učiti nešto novo. To je prirodna znatiželja koja pokreće svaku naučnicu i naučnika da nastave dalje.
Koji su vaši planovi za budućnost?
U ovom trenutku radim kao molekularna biološkinja u privatnom startapu koji razvija kultivisano meso. Uskoro ću se ponovo vratiti kitovima u Južnoj Africi. Tamo uvek provodim najbolje trenutke svog života!
Kako možemo bolje da zaštitimo kitove?
Kako bi kitovi mogli da se razmnožavaju i migriraju bez ometanja, Petra Nevečeřalová predlaže sledeće:
- Zeleni način života: Smanjenje zagađenja okoline pomaže i kitovima.
- Svesna potrošnja: Kupujte manje, posebno proizvode koji nisu dugotrajni. Veliki kontejnerski brodovi, na primer iz Kine, znatno doprinose emisijama.
- Promena ishrane: Biljna hrana je ekološki prihvatljivija i smanjuje emisiju CO2.
- Podrška organskoj poljoprivredi: Pesticidi s polja završavaju u moru. Bolje je da konzumirate organski gajeno voće i povrće.
