Putovati sa decom: Ko kome tom prilikom pokazuje svet?
Tokom putovanja, trebali bismo se ponašati poput dece: zaviriti u svaki ugao i znatiželjno istraživati nepoznato. Ko putuje sa svojom decom, jednostavno ih mora oponašati.
Pre 100 godina engleski mislilac Gilbert Keith Chesterton napisao je: „Putnik vidi šta vidi, turista vidi ono zbog čega je došao.“ Moj sin Valentin sada ima šest godina i mogu ga nazvati večitim i čestim putnikom. Sve je počelo mojim penzionisanjem kada je imao jedanaest meseci i serijom „Valentin na putovanjima“ u austrijskim dnevnim novinama. Svakog meseca putovanje – od Danske do Jordana, od vožnje kamp prikolicom do voženje biciklom, od krstarenja do banje za decu. Želeo sam da pokažem svim roditeljima koji pošto postanu roditelji spakuju negde u podrum svoje kofere i zaborave na njih – da putovanje zajedno sa mališanima zaista funkcioniše.
Naravno da sam želeo i Valentinu da pokažem svet. Da bi na kraju on meni pokazao svet. Jer deca su još bolji putnici od nas odraslih. Što nas vraća u Chesterton: deca vide šta je pred njima jer nemaju očekivanja. Tamo gde odrasli povremeno jedva neku fascinaciniranost osete ili je odglume („stvarno čudno“), deca jesu znatiželjna a ponekad sasvim iskreno ostanu neimpresionirana. Tada samo posvete pažnju tom trenutku: udišu egzotične mirise ili osluškuju strane jezike. I tako otvaraju vrata koja odrasla osoba nikada neće otkriti.
Dakle, poziv od jednog beduina iz jordanske pustinje bio je zapravo upućen mom sinu. Jednom prilikom tada pošto smo sa njim i njegovim sinovima jeli jagnjeće iznutrice, jednostavno je samo moj sin Valentin sa tek 19 meseci, neustrašivo stavljao svaki komad mesa u usta. Beduin mu se nasmešio i rekao nešto na arapskom. Valentinov odgovor je takođe bio nerazumljiv i tako je nastao razgovor koji više niko nije mogao da isprati.
Naći vremena, dati vremena
Budući da je industrija koja se bavi turizmom otkrila porodice kao potencijalne potrošače, ta industrija po meri kroji provod u toku godišnjeg: dečji klubovi, dečji bifei, animirani programi, čuvanje dece. Tom prilikom se uglavnom samo kopiraju ono što roditelji i deca i onako imaju kod kuće. Strah nekih roditelja da će svaki kontakt sa nepoznatim terenom biti naporan – nije utemeljen, sve dok sebi poklone dovoljno vremena u toku putovanja. Deca i prilikom igranja obrađuju sve pa im je potrebna pauza bez programa tj. nekog sadržaja. Ako otac ili majka paniče i stvaraju stresnu situaciju, jer ima još toliko toga da se vidi, neminovno da se putovanje i doživljaj završavaju sa osećajem nezadovoljstva.
Upravo taj višak vremena je potreban posebno roditeljima sa decom i to iz praktičnih razloga. Prijava u hotel oduzima toliko mnogo vremena dok je roditelj zajedno sa detetom, koliko i orijentisanje kako doći do klubskih prostorija ili pronalazak sledećeg stola za presvlačenje deteta i menjanje pelena, mikrotalasne ili kuvala za vodu. Putovanje postaje lakše ako sebi priznamo da nam je potrebna i treća ruka jer ako držimo dete levom rukom a kofer u desnoj nedostaje pomoć.
Putovanje ostavlja trag
Iznad svega, prevozno sredstvo i odredište su okosnice sretnog porodičnog odlaska na putovanje. Pošto su obe stvari vrlo individualne, saveti su samo delimično od pomoći. Da li porodica želi fiksni smeštaj (udoban) ili obilazak različitih lokacija sa promenljivim mestima za spavanje (raznovrsnim)? Sa čime putujete? Kamp prikolica i putovanje sa njom može postati vrhunac putovanja pa čak i važniji od same destinacije gde se porodica odmara.
Ali najčešće pitanje je: šta čini mališana oduševljenim putovanjem? Kontra pitanje: iz kog razloga se putuje? Za fotografije koje pravimo i razglednice na kojima pišemo, da upoznamo običaje i kulturu lokalnog stanovništva, njihovu hranu i kakvo je vreme kod njih? Deci nije potreban ovaj zaobilazni put. Oslanjaju se na osećaj. Uz put otkrijemo kako su besmislena neka pravila i stereotipi iz svakodnevnog života, i kako lako neke stvari teku kada se oslobodimo grčevite potrebe za vaspitanjem i koliko smešan freestile ponekad izgleda u poređenju sa čistim životom. Mi putnici to poznajemo, iz Pura Vida u Kostariki ili italijanskog Dolce Vita. A ako smo to zaboravili: Deca pored spakovanog kofera nas podsećaju ponovo na to.
