Menu

Usudite se na novo: Odvažno u novu godinu

Samo ako napustimo svoju zonu komfora, možemo da prekoračimo svoje granice.

Home » Inspiracija » Psihologija » Usudite se na novo: Odvažno u novu godinu - 12.2019

Osvrnimo se nakratko unazad. Podsetimo se na to kako je bio sjajan osećaj usuditi se na nešto novo – i istovremeno ukrotiti sopstveni perfekcionizam. Mislite da to više nije moguće? Grešite. Postoje jednostavne vežbe pomoću kojih možemo da probudimo svoju urođenu odvažnost koja drema negde u dubini našeg bića.

Svi smo mi po prirodi avanturisti. Da nismo bili odvažni kao bebe, danas bismo kao odrasli i dalje puzali na sve četiri. Potrebno je malo samopouzdanja da se po prvi put pridignemo i prohodamo bez oslonca. Nakon toga nastavljamo hrabro dalje: prva vožnja bicikla bez pomoćnih točkova, prvi skok na glavu u vodu, prvo spuštanje snoubordom – uključujući sletanje na zadnjicu. Nasmejemo se, očistimo sneg i nastavljamo dalje. Nije važno da nešto od početka radimo kako treba. Važno je da nam bude zabavno.

Kao dete znamo kako to funkcioniše, ali kasnije to lako zaboravimo. Neretko su krivac za to visoka očekivanja koja postavljamo sebi. Paradoksalno je to da se naročito ljudi koji su postigli dosta toga u životu plaše da se vrate na početni nivo i upuste u nove izazove. Pomislili bismo da nam prethodni uspesi daju potrebnu dozu samopouzdanja da zakoračimo na nepoznati teren!

I jeste tako. Treba samo da se podsetimo kako se fantastično osećamo kada isprobamo nesto novo – i istovremeno ukrotimo sopstveni perfekcionizam. Srećom, postoje jednostavne vežbe pomoću kojih možemo da probudimo svoju urođenu odvažnost koja drema negde u dubini našeg bića:

Radujte se greškama

Plesni kurs, tekvondo, časovi joge – ne zvuči kao veliki rizik. Ipak, strah od blamiranja sprečava mnoge ljude da pokušaju nešto novo. Ako nešto ne znamo, imamo najbolju podlogu da to naučimo od početka do kraja – svakako je simpatičnije biti među početnicima nego se stalno takmičiti sa drugima. Zabluda je da će savršenost da nas zaštiti od kritike“, kaže Jochen Mai, osnivač i izdavač „biblije za karijeru”. Najjednostavniji trik da prestanemo da se plašimo kritika i primedbi ljudi oko sebe je da im stalno tražimo povratne informacije. Ljudi koji početni kurs započnu rečima „Sigurno nešto radim pogrešno, ispravite me da bih nešto naučio“, rade upravo pravu stvar.

Trenirajte mišić odvažnosti

Treba da predstavite ideju za novi projekat grupi stručnjaka: U tim situacijama smo ponekad podjednako nervozni kao i kada je trebalo da održimo referat pred razredom. Najbolji lek protiv treme? Vežbajte pred publikom!

U svakodnevnom životu postoji mnogo mogućnosti za to. Možete da se obratite potpunom strancu u autobusu i jednostavno ga pitate koliko ima sati ili da date kompliment dragoj osobi koji je odavno zaslužila da čuje. „Potrebno je manje odvažnosti da bismo kritikovali nego da bismo pohvalili nekoga“, rekla je spisateljica Marie von Ebner-Eschenbach.

Gelegenheiten dazu gibt es im Alltag zur Genüge. Man kann einen wildfremden Fahrgast in der U-Bahn ansprechen und einfach nach der Zeit fragen oder einem lieben Menschen das längst fällige Kompliment machen. „Es gehört weniger Mut dazu, der allein Tadelnde als der allein Lobende zu sein“, sagte schon die Schriftstellerin Marie von Ebner-Eschenbach.

Takođe možete da obučete upadljivu haljinu koja već dugo visi u ormaru jer se do sada niste usudili da je obučete. Sa svakim malim rizikom raste samopouzdanje. Što bi rekli, hrabrost rađa hrabrost.

Naučite da kažete ne

Postojala bi želja da započnemo nešto novo samo da nema gomile stvari koje moramo prvo da uradimo? I ovde je u igri odvažnost. Potrebno nam je samopouzdanje da bismo rekli: „Imam nešto drugo u planu.“ Ovo možemo da učimo korak po korak na primer tako što ćemo prodavačici u butiku ljubazno da objasnimo da nam se ne dopada haljina koju nam je donela – umesto da poslušno odemo u kabinu za probu.

Ili recite kolegi koji vas po treći put ove nedelje moli za veliku uslugu da više zaista ne želite da radite prekovremeno. Svako „ne“ koje izgovorimo čini nas hrabrijim i pojačava motivaciju da i dalje menjamo stvari.

Vodite dnevnih hrabrosti

 

Najbolji motivator je sopstveno pamćenje. Ništa ne pruža više motivacije nego kada u sećanje prizovemo prošlu situaciju u kojoj smo savladali neku prepreku – kao i osećaj ushićenja koji smo doživeli tada. Ovo moramo svesno da uradimo jer nas je evolucija tako programirala da nam u sećanju duže ostaju opasnosti nego pozitivni događaji. Bez ovog mehanizma čovečanstvo možda ne bi opstalo. Da bismo u svakom trenutku mogli da se setimo uspeha, preporučuje se da zapišemo situacije u kojima smo hrabro pristupili stvarima. To će nas motivisati na nove akcije!

Naučite da ispustite borbeni poklič

Karate borci se zaklinju u borbeni poklič koji se naziva kiai ili budo. Ne samo da usmerava pažnju na akciju koja treba da se izvede, već služi i za motivaciju. Pritom je važno disanje: poklič treba da dođe iz stomaka. Možete da ga vežbate bilo gde možete nesmetano da pravite buku: pod tušem, na poljani i – vrući savet! – na rok koncertima sa vrlo glasnom muzikom.

Prekinite navike

Promena je suprotnost rutine. Ko želi jedno od ta dva, mora da zaboravi ono drugo. I ovde važi pravilo: vežba čini majstora. Najbolje je da počnete sa malim pauzama u tipičnoj svakodnevnoj rutini: ustajemo ujutru u pola sedam, doručkujemo parče hleba sa marmeladom, peremo zube, proveravamo mejlove, oblačimo se, u osam sedamo u auto, četrdeset pet minuta stojimo u saobraćajnoj gužvi – nakon višegodišnjeg ponavljanja čini nam se da nam je to sudbina, ali nije baš tako.

Šta bi bilo kada bismo ustali u deset do sedam? Ili kada bismo otišli biciklom na posao? Možda bi nam ostalo vremena za omlet ili jutarnji džoging oko zgrade. Skoro svaka navika je povezana sa drugim navikama. Ako odustanemo od jedne, neretko će se desiti da prevaziđemo i ostale.

A ako ste osoba kojoj su rituali potrebni radi sopstvenog osećaja sigurnosti? Onda promene treba da učinimo rutinom! Jednom nedeljno možemo da probamo novo jelo, otputujemo jednom mesečno u mesto u kojem nikada nismo bili i najmanje tri puta godišnje pozovemo nove ljude kod sebe kući.

 

Prema gore
OKViše informacija