Mnogi ljudi pate od psihičkih opterećenja i bolesti poput depresije, ali neretko izostaju odgovarajuće ponude, razumevanje i hrabrost za otvoreni razgovor. Dr Christa Rados, psihijatrica s više od 40 godina iskustva, zalaže se za destigmatizaciju tema vezanih za mentalno zdravlje. U intervjuu govori o rodno specifičnim razlikama, znacima upozorenja i o tome zašto ni sa 70 godina ne pomišlja da prestane da radi.

Strastvena psihijatrica

Dr Christa Rados, rođena 1955. u Beču, jedna je od ključnih figura u području psihijatrije u Austriji. Posle studija medicine i specijalizacije, između ostalog iz neurologije i psihijatrije, preuzela je 2010. godine vođstvo novoosnovanog Odeljenja za psihijatriju i psihoterapijsku medicinu u Zemaljskoj bolnici u Villachu koje je više od deset godina oblikovala stručno i organizaciono. Osim toga, bila je aktivna u obrazovanju i profesionalnoj politici, a imala je i vodeću ulogu u nacionalnoj etičkoj komisiji. Od 2016. do 2019. bila je predsednica Austrijskog društva za psihijatriju, psihoterapiju i psihosomatiku, s kojim je i danas povezana kao bivša predsednica. Za svoj dugogodišnji rad 2023. godine odlikovana je Velikim počasnim ordenom pokrajine Koruške. Sa 70 godina i dalje je aktivna, između ostalog kao predavačica i stručna upraviteljka Psihijatrijskih terapijskih centara Koruške, čije je osnivanje pomogla.

Dr Rados, čini se da su psihičke bolesti poput depresije u porastu. Procenjuje se da u Evropi oko 50 miliona ljudi – odnosno oko 11 posto stanovništva – barem jednom u životu doživi depresivnu epizodu. Kako ocenjujete taj trend?
Teško je jasno reći povećava li se broj psihičkih bolesti ili se danas jednostavno više ljudi usuđuje da potraži pomoć. Društvena otvorenost prema psihičkim problemima porasla je, što smanjuje prepreke za razgovor o sopstvenim poteškoćama ili traženje lečenja. Zahvaljujući medijskom izveštavanju, bolje razumemo kako se depresija manifestuje i možemo ciljano da potražimo pomoć. Simptomi nisu uvek povlačenje iz društva, gubitak energije, tuga ili osećaj praznine. Postoje i rodno specifične razlike koje su naučno dokazane.

Koje su to razlike?

Statistički gledano, žene češće obolevaju, ali kod muškaraca poremećaji i oboljenja često ostaju neprepoznati. Depresija, jedna od najčešćih psihičkih bolesti, javlja se u različitim oblicima: postoje one s jasnim uzrocima, poput burnouta, ali i one za koje se čini da dolaze „iz vedra neba“. Takođe, poznajemo specifične oblike, poput postporođajne depresije, koja se javlja u prvoj godini nakon porođaja, a koja, naravno, pogađa žene. Kod muškaraca se depresija često manifestuje drugačije: manje tugom, a više razdražljivošću, povlačenjem u posao ili sport, ekstremnim ponašanjem – često praćenim zloupotrebom alkohola, što dodatno prikriva stvarni problem.

Znači, žene ranije traže pomoć?

Da, žene češće prepoznaju kada je vreme za traženje podrške. Lakše razgovaraju o problemima, jer to od malih nogu bolje uče nego dečaci. Muškarci ređe govore o psihičkim poteškoćama, što je problematično jer su mnoge ponude usmerene na terapiju razgovorom. Žene su često i „menadžerke zdravlja“ u porodici, uz svoj posao preuzimaju i brigu o drugima. Kod muškaraca je taj korak prema terapiji često otežan stidom ili društvenim očekivanjima. Stopa samoubistava među muškarcima tri puta je veća nego kod žena – to mora da nas zabrine. Zato treba bolje da prilagodimo naše ponude svim polovima i životnim okolnostima. Ako ste ceo dan radili i uveče želite samo da gledate Netflix na kauču, teško je pronaći energiju za odlazak na terapiju. Pogotovo s depresijom. Zato su nam potrebne individualne metode lečenja, poput online sesija koje se mogu obaviti od kuće.

Kako se s tim nosi mlađa generacija?

Primećujem da mladi danas mnogo otvorenije razgovaraju o mentalnom zdravlju, i to bez obzira na pol. Manje se ograničavaju klasičnim obrascima. Osim toga, psihoterapeuti se sve češće konsultuju preventivno, na primer za savetovanje o partnerstvu, porodičnu terapiju ili kako bi otkrili način da iskoriste svoj lični potencijal.

Usamljenost se kod mladih u ovom trenutku doživljava kao posebno ozbiljan problem. Kako to utiče na psihu?

Usamljenost je ozbiljan faktor rizika za psihičke bolesti, uporediv s lošom ishranom ili nedostatkom fizičke aktivnosti. Ljudi su uglavnom društvena bića i treba im međuljudska bliskost. Iako danas ima više događaja i mesta za susrete, mnogi se osećaju izolovano – na primer, stariji ljudi koji zbog zdravstvenih razloga nisu mobilni ili osobe s manje finansijskih sredstava koje ne mogu sebi da priušte događaje ili obroke s prijateljima. Klasična velika porodica gotovo da više ne postoji, redovna druženja u kafićima nestaju, a deca provode mnogo vremena sama uz video-igre. Društvo podstiče individualizaciju. Sve to nije nužno negativno, ali može da dovede do usamljenosti. Taj osećaj je slojevit i zahteva različita rešenja. Veštačka inteligencija nikada neće moći da zameni prave ljudske odnose, ali virtuelni formati poput online susreta s pravim osobama mogu da budu korisna dopuna kada nedostaju stvarni kontakti.

Ako imam prijateljicu, partnera ili dete koji se iznenada promene, povuku ili im očigledno nije dobro – kako mogu da pomognem?

Tako što ćete ponuditi podršku. Otvoreno i pažljivo razgovarajte. Odaberite prikladan trenutak, ne usred stresne situacije. Opišite šta ste primetili, bez osuđivanja, i iskreno recite da ste zabrinuti. Poruka bi trebalo da bude: „Tu sam i želim da ti pomognem.“ Može se desiti da osoba odbije pomoć ili sve negira. Ipak, ostanite prisutni, ali nemojte pritiskati. Ponekad je potrebno vreme da neko prihvati pomoć. Ako je situacija ozbiljna, na primer, kod suicidalnih misli ili ozbiljne zavisnosti, ne oklevajte da potražite pomoć za sebe, na primer, kod kriznih službi ili profesionalnih savetovališta.

Kada govorimo o mentalnom zdravlju – šta biste želeli za budućnost?

Interdisciplinarna saradnja u psihijatriji već dobro funkcioniše, posebno tamo gde su svi stručnjaci na jednom mestu, na primer, u bolnicama. Ipak, u svakodnevnom životu često je teško koordinisati odgovarajuće ponude iz različitih područja. To se mora poboljšati na svim nivoima. Veliki problem je nedostatak stručnjaka, što je u psihijatriji posebno izraženo. Potrebni su nam veći podsticaji i bolji uslovi za obuku kako bi mladi lekari odabrali taj put – posebno u ruralnim područjima, gde često ima još manje ponuda nego u gradovima. Ipak, vidim obećavajuću budućnost za psihijatriju: istraživanja stalno donose nova saznanja. Važno je da ostanemo dobro povezani i da sarađujemo.

Šta vas je u početku privuklo medicini, a posebno psihijatriji?

Dolazim iz lekarske porodice i zapravo nikada nisam želela da budem u medicini. Umetnost, kultura i kreativnost – to je bio moj svet. Posle faze traženja i putovanja, ipak sam želela da radim nešto s ljudima, zdravljem i od društvene koristi. Mnoge organizacije nisu mogle ništa s čistim idealizmom i tražile su kvalifikacije – tako sam ipak završila medicinu. Moji roditelji su se radovali, ali su bili i zabrinuti. Odrasla sam usred generacije baby boomera, u vreme takozvanog viška lekara. To znači da je – za razliku od danas – bilo više školovanih lekara nego što je bilo radnih mesta. Upozoravali su nas da nećemo naći posao. Ipak, na kraju smo svi pronašli svoje mesto u sistemu. Privukla me socijalna medicina, želela sam da poboljšam životne uslove ljudi. Psihijatrija se pojavila tokom specijalizacije. Od tada, dakle već oko 40 godina, psihijatrija je moja strast.

Tokom godina ste imali visoke pozicije poput predsednice i direktorke. Kako ste se nosili s tim, posebno kao žena u muškom okruženju?

Danas medicina postaje sve više ženska, ali u moje vreme vodeće pozicije bile su gotovo isključivo muške. Bila sam prva žena u Koruškoj na čelu psihijatrijskog odeljenja s bolničkim krevetima – to je bila novost. Jedan od najvećih izazova bilo je uskladiti porodicu i karijeru. Sa skoro 40 godina rodila sam ćerku – baš u vreme kada je moja karijera uzimala maha. Kao žena, često morate da radite više i retko smete da kažete „ne“ ako želite da iskoristite prilike. Imala sam sreću da me suprug podržavao, ali kao porodica morali smo svi da pravimo kompromise. Uprkos svemu, volela sam što sam majka i lekarka, i ti kompromisi mi nisu teško padali. Iz te strasti crpela sam snagu. Naravno, bilo je naporno, ali moja ljubav prema ovom poslu donela mi je unutrašnji mir. I danas, sa 70 godina, ne razmišljam o penziji, iako sam ponosna baka.

Kako privatno negujete svoj duh?

Od detinjstva sam strastvena čitateljka! Za to svesno pronalazim vreme. Kad budem imala manje obaveza, putovanje svetom je na vrhu moje liste želja. Osim toga, umetnost, kultura i što više kretanja u prirodi snažan su deo mog života. I naravno, smeh, pozitivan stav prema životu i borba da se prizna moje zanimanje. Kad sam počela, psihijatrija je bila samo sporedni predmet i često se govorilo: „Zar za to stvarno treba studirati medicinu? Zašto?“ Danas se to, naravno, promenilo, ali u javnosti psihijatrija još nema status kao druge medicinske grane. Tu se još mnogo toga mora promeniti i na tome želim da radim. Nedavno mi je, na kraju karijere, ponuđeno da osnujem novu ambulantnu ustanovu: Psihijatrijski terapijski centar Koruške, s dve lokacije: u Villachu i Klagenfurtu. Sasvim drugačija perspektiva, van bolnice, bliže stvarnosti i životu ljudi – to mi donosi veliko zadovoljstvo.