Potraga za partnerom: na šta je važno da obratite pažnju prilikom izbora partnera

1. Gospođo Anna Thaler, na šta bi trebalo svesno da obratimo pažnju prilikom potrage za partnerom?

Malo koja odluka u životu ima toliko važnosti kao izbor partnera. Ona ne utiče samo na našu opštu sreću, već – što mnogi ne uzimaju u obzir – i na naše emocionalno i fizičko (!) zdravlje. Takođe, ako imamo decu, izbor partnera znatno utiče i na njih. U nesrećnom odnosu često smo pod stalnim stresom, a stres je jedan od najvećih uzročnika bolesti.
Iz perspektive teorije privrženosti, najvažniji kriterijumi prilikom izbora partnera nisu fizička privlačnost i šarm, već emocionalna dostupnost i sposobnost za stvaranje veze. Osobe sa sigurnim stilom privrženosti imaju sposobnost dopuštanja bliskosti bez osećaja preopterećenosti. One otvoreno komuniciraju, pouzdane su i emocionalno se mogu posvetiti svom partneru.
Kod sigurno privržene osobe već u fazi upoznavanja primetićete da je zainteresovana za vezu: redovno se javlja, ponaša se dosledno i reaguje empatično. Takav partner ne samo da doprinosi emocionalno stabilnoj vezi već može i aktivno da pomogne u regulaciji sopstvenog sistema privrženosti – što je obostrano izuzetno korisno, jer će sigurno doći i teže životne faze.

2. Na šta je, osim emocionalne dostupnosti, još važno obratiti pažnju?

Ključna je i usklađenost emocionalnih potreba oba partnera. Dakle, pitanje: odgovara li ponašanje mog partnera u pogledu bliskosti i distance mom sopstvenom ponašanju? Da li je druga osoba u osnovi spremna za vezu ili je emocionalno nesigurna ili izbegavajuća?
Problem je često u tome što, kada je druga osoba izbegavajuće privržena, može nastati posebno jaka privlačnost jer se aktivira naš sopstveni sistem privrženosti i „želi više“. Upoznavanje tada doživljavamo posebno intenzivno. Klijenti često opisuju takve situacije rečima: „Bilo je kao da sam na sedmom nebu“, „kao u filmu“, „apsolutno neverovatno“, „nikad nisam bio ovako zaljubljen“.
Ipak, osim emocionalnih potreba, važno je da su kompatibilni i komunikacija, kao i vizija budućnosti.

3. Šta znače leptirići u stomaku?

Mnogi pogrešno tumače poznate leptiriće kao „pozitivan znak“. Međutim, kod potrage za partnerom važnija je pouzdanost nego uzbuđenje. Nemojte se fokusirati samo na snažnu hemiju ili romantične gestove tokom prvih susreta, jer to, nažalost, ne pokazuje da li je neko sposoban za vezu! To se može proceniti tek tokom sledećih nedelja, kada:

• osoba dosledno održava kontakt
• reči i dela se podudaraju
• osoba ostaje emocionalno pouzdana i dostupna.

Najčešće nije samo ponašanje ono što izaziva stres, već njegova nepredvidivost.

4. Koji kriterijumi su manje važni prilikom izbora partnera?

Ljudi često biraju partnere prema kriterijumima poput privlačnosti, šarma, profesionalnog statusa ili zajedničkih hobija. Iako su ti faktori važni, oni ne govore ništa o emocionalnoj zrelosti i sposobnosti za vezu. Takođe, snažna fizička privlačnost ili osećaj „trenutne povezanosti“ nisu nikakva garancija za dobru vezu. Često je upravo suprotno: osobe s nesigurnim stilom privrženosti često mešaju intenzivno uzbuđenje s pravom bliskošću.
Posebno ako ste u detinjstvu naučili da ljubav morate da „zaslužite“, emocionalno nedostupni partneri mogu vam se učiniti poznati i privlačni. Ipak, kako biste izbegli ovu „zamku“, prvo morate postati svesni tog obrasca.
Mnogi ljudi takođe imaju idealizovanu sliku potencijalnog partnera, poput „to je baš moj tip“. Kada se takva osoba pojavi, često je teško razlikovati želju ili iluziju od stvarnosti – pogotovo ako se „partner iz snova“ ne ponaša ljubazno i pouzdano. Izjave poput „imamo toliko toga zajedničkog“ takođe mogu da zavaraju. Iako zajednički interesi stvaraju bliskost, oni ne govore ništa o sposobnosti za stabilnu vezu. Ključno je pitanje: kako se međusobno ponašamo kada stvari postanu teške?

5. Koji nesvesni faktori utiču na naš izbor partnera?

Iskustva privrženosti iz detinjstva

Naš izbor partnera uveliko je oblikovan ranim iskustvima privrženosti. Način na koji su nas primarne osobe u detinjstvu tretirale (jesu li bile pouzdane, odražavale naša osećanja ili nas omalovažavale) oblikuje našu „programiranost“ u pogledu bliskosti, sigurnosti i povezanosti. U teoriji privrženosti to se naziva unutrašnjim radnim modelima.
Ovi modeli kasnije utiču na naše ljubavne veze: prirodno nas privlači ono što nam je poznato, jer to doživljavamo kao „normalno“ – čak i ako to nije dobro za nas. Radi se o osećaju poznatosti, a ne o kvalitetu. Ako smo kao deca imali emocionalno distancirane roditelje, skloni smo da biramo izbegavajuće partnere.

Ponavljanje starih obrazaca

Osim iskustava privrženosti, naš izbor partnera često je vođen projekcijama i ponavljanjem starih obrazaca. To znači da projektujemo obrasce iz detinjstva na svoje partnere i nesvesno ponavljamo stare drame, nadajući se da ćemo ovaj put dobiti ono što nam je tada nedostajalo.
Na primer, možemo se zaljubiti u osobe koje pokazuju istu emocionalnu distancu kao odsutan otac ili isti emocionalni pritisak kao preopterećena majka. Naše telo i nervni sistem prepoznaju taj osećaj i kažu: „Ovo mi je poznato, ovo je ljubav. Ali ovaj put ću biti viđen/a i neću biti napušten/a.“
Ove drame obično ponavljamo sve dok ih ne prepoznamo i ne obradimo. Ono što nas zapravo pokreće jeste želja za isceljenjem i ispunjenjem potreba.
Osobe koje su u detinjstvu imale pozitivna iskustva privrženosti prirodno privlače partneri sa zdravim stilom privrženosti.

Rana emocionalna programiranost nervnog sistema i mozga

Naši sistemi stresa i privrženosti vrlo rano se oblikuju na način koji se kasnije u životu „oseća kao ljubav“. Osobe koje su odrasle u emocionalnom stresu često se osećaju privučene nestabilnim ili „intenzivnim“ vezama, jer je to poznato njihovom nervnom sistemu.
Takođe, mnogo uzbuđenja, neizvesnosti i izmena bliskosti može izazvati zavisnost zbog „kicks“ efekta. Za to su odgovorni hormoni dopamin i oksitocin – u takvim slučajevima govorimo o traumatskoj privrženosti.

6. Kako izgleda ponavljanje starih obrazaca?

Klijenti često kažu da uvek završe s ljudima koji ih ne žele. Ovo obično ukazuje na to da su roditelji bili emocionalno nedostupni. Kada se osoba koja im se sviđa ne javi, javlja se nesigurnost i aktivira se sistem nagrađivanja. Osećaju napetost i čežnju, oslobađa se dopamin, a mnogi to tumače kao ljubav. U stvarnosti, to je samo reakcija nervnog sistema na poznato iskustvo.
S druge strane, može se dogoditi da upoznate nekoga ko je kompatibilan, ali „iskra“ se ne pojavi. Sigurno ponašanje kompatibilne osobe ne aktivira sistem privrženosti druge osobe. Ova dva primera pokazuju zašto bi izbor partnera trebalo da donosimo više „glavom“ nego „srcem“.

7. Kako postati svestan nezdravih obrazaca?

Gotovo je neizbežno istražiti svoje detinjstvo kako bismo prepoznali obrasce, sklonosti i stil privrženosti (siguran, anksiozan ili izbegavajući). Na internetu postoje brojni testovi o stilovima privrženosti.
Takođe je korisno da analiziramo sopstvene obrasce u prošlim vezama: Kakvi su me partneri privlačili? Kako su te veze završile? Koji strahovi ili odbrambeni mehanizmi se kod mene javljaju kada je reč o bliskosti?
Ponekad su i telesne reakcije dobar pokazatelj. Druga opcija je da zatražite iskrenu povratnu informaciju od bliskih osoba.
Najsigurniji način je da potražite coaching ili terapiju. To pomaže da prepoznate, razumete i integrišete dublje obrasce i uticaje iz detinjstva, što je posebno korisno kod straha od privrženosti.
Cilj nije postići „savršeno isceljenje“, već postati svestan svojih obrazaca kako bismo mogli donositi svesne i aktivne odluke prilikom izbora partnera. Kada odlučujemo više „glavom“ nego „srcem“ (tj. starim obrascima koji nas često zavaravaju), povećavamo šanse za zdravu i stabilnu vezu.

8. Koliko su zapravo korisne aplikacije za upoznavanje?

Veliko tržište aplikacija za upoznavanje nudi ogroman izbor potencijalnih partnera – u meri koja nikada pre u istoriji nije bila moguća. To je svakako prednost. Međutim, način na koji se krećemo unutar tih aplikacija često podstiče nesigurne obrasce privrženosti: zbog anonimnosti smo na aplikacijama manje dosledni, brzo prelazimo s jedne osobe na drugu (swiping), fokusiramo se na spoljni izgled i suočavamo se s beskonačnim izborom, što otežava emocionalno povezivanje.
To je upravo suprotno od sigurnog stila privrženosti koji uključuje pouzdanost, dosledno održavanje veze, usklađenost reči i dela, kao i emocionalnu dostupnost. Posebno osobama s anksioznim stilom privrženosti online upoznavanje može biti stresno jer nedostaju pouzdani signali: poruke stižu neredovno, susreti su nejasni, a ghosting je gotovo uobičajen. To često pojačava nesigurnost i, nažalost, emocionalnu zavisnost.
Ipak, ako se aplikacije koriste svesno – što svakako preporučujem! – i ako znate na šta da obratite pažnju od samog početka pa sve do susreta, smatram da su one vrlo dobra prilika za upoznavanje potencijalnih partnera.

9. Šta da uradite ako uvek birate „pogrešne“ partnere?

Ako shvatite da ste odabrali „pogrešnog“ partnera i to primetite već u ranoj fazi upoznavanja, preporučujem jasan prekid.
Kako biste privukli partnere koji su sposobni za vezu i sami se razvijali u tom smeru, ključno je da bolje upoznate sebe i svoje potrebe za privrženošću. Sve se svodi na jedno pitanje: „Osećam li se trenutno emocionalno sigurno i šta mi je za to potrebno?“ Polazeći od tog pitanja, vredi raditi na sopstvenoj sposobnosti za vezu – zavisno od toga jeste li izbegavajuće ili anksiozno privrženi. Osobe s nesigurnim stilovima privrženosti mogu korak po korak da razviju sigurniji stil.
To ne znači da morate potpuno da se promenite, ali bez prepoznavanja starih obrazaca i dozvoljavanja novih iskustava, retko ćete prekinuti taj ciklus.

Važno je:

• prepoznati stare obrasce i uticaje
• naučiti razumeti i jasno komunicirati sopstvene potrebe za privrženošću
• naučiti regulisati sopstvena osećanja
• postaviti i održavati granice.

10. Mogu li se sopstveni obrasci privrženosti poboljšati?

Da, nesigurni obrasci privrženosti definitivno se mogu poboljšati. Nervni sistem traži ponovljena iskustva bliskosti koja nisu povezana s patnjom ili povlačenjem. Na taj način unutrašnji radni modeli mogu da se promene. U psihologiji privrženosti to se naziva „korektivnim emocionalnim iskustvima“ – trenucima u kojima doživljavamo da bliskost nije opasna, da su konflikti rešivi i da je pouzdanost moguća.
To ima i neurobiološke učinke, jer je naš sistem privrženosti, srećom, oblikovan tokom celog života, posebno kada je prisutna emocionalna sigurnost.
Ključno je doneti svesnu odluku da se više ne upuštate u odnose s izbegavajućim i emocionalno nedostupnim osobama, čak i ako su vrlo privlačne. Potrebno je mnogo hrabrosti da se otvorite za mirne i sigurne odnose – posebno ako je vaš nervni sistem naviknut na dramu („Ovo je tako mirno i nezanimljivo – to ne može biti ljubav.“).
Vrlo je korisno potražiti podršku stručnjaka iz područja psihologije. Uz coaching, psihološko savetovanje ili psihoterapiju često se mogu postići brze i, što je najvažnije, trajne promene.

Zaključak: Izbor partnera nije sudbina, već je to kombinacija obrazaca i odluka. Onaj ko poznaje svoje obrasce, uticaje i stil privrženosti, može da nauči da gradi zdrave odnose zasnovane na bliskosti, poverenju i zajedničkom rastu – i svesno (!) da odabere odgovarajućeg partnera.