Kako otkriti i izraziti sopstvenu kreativnost?

Bez kreativnosti ne bi bilo inovacija, zavladao bi društveni zastoj, a i naša svakodnevica bi bila prilično tmurna. Bilo da je reč o pesmi na radiju uz koju spontano zaplešemo u kuhinji ili o romanu o kojem dugo razmišljamo – kontakt s umetničkim delima i bavljenje njima, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), važno je za našu psihičku dobrobit. To još više važi kada i sami postanemo kreativno aktivni, na primer, baveći se nekim ručnim radom, pisanjem dnevnika ili adaptaciju starog nameštaja.

Takve aktivnosti pomažu da se potpuno udubimo u nešto, razumemo sopstvena osećanja ili pronađemo ravnotežu u svakodnevici. Kreativno stvaranje jedan je od najčešćih i najintenzivnijih oblika takozvanog stanja flowa koje je psiholog Mihaly Csikszentmihalyi opisao kao važan sastavni deo doživljaja sreće. Ipak, između poslovnih sastanaka i obaveza, za to često ostaje vrlo malo prostora.

Šta se podrazumeva pod kreativnošću?

Iako nam za pojam „kreativnost” najpre na pamet padaju likovna umetnost ili muzika, ona nadilazi tu oblast. Taj je kvalitet, na primer, podjednako važan i u nauci kao i u matematici – samo u drugačijem obliku.

Divergentno i konvergentno mišljenje

Kod umetnika preovladava takozvano divergentno mišljenje: otvoren, eksperimentalan, spontan i delimično nesistemski pristup temi koji dovodi do nastanka kreativnog proizvoda ili dela. Nasuprot tome, kod istraživača je u prvom planu konvergentno mišljenje: analitičan i usmeren pristup rešavanju problema. To, međutim, ne znači da su ta dva načina mišljenja strogo odvojena. Kreativni procesi uvek su istovremeno i divergentni i konvergentni, ali naglasak je najčešće na jednom od njih. Oba načina mišljenja prisutna su u svima nama. Tako je, na primer, univerzalni genije Leonardo da Vinči briljirao na mnogim područjima, od slikarstva preko anatomije do inženjerstva.

Stvoriti nešto novo i korisno

U osnovi, kreativnost je sposobnost prepoznavanja i rešavanja problema, odnosno stvaranja nečega originalnog. Pritom je posebno važan aspekt novog i korisnog. Otkriti za sebe nešto što već postoji može biti dragoceno iskustvo, ali se to po pravilu ne naziva kreativnim. Osim toga, kreativnost bi trebalo da ima vezu sa stvarnošću: na kraju mora nastati nešto korisno, primenjivo. Ako neko ima beskonačno mnogo ideja, ali nijednu ne može da sprovede u delo, to se ne smatra kreativnošću.

Pojam korisnosti pritom se tumači vrlo široko. Umetnost nam, na primer, „koristi” tako što zadovoljava naše estetske potrebe ili nas podstiče na razmišljanje. Ponekad je to i stvar tumačenja: ko ima pravo da odluči o tome šta se smatra korisnim ili lepim? Ono što jedna osoba smatra umetnički vrednim, druga doživljava jednostavno kao neuspelo. Tako je Clara Schumann, koja se danas smatra jednom od najvažnijih kompozitorki romantizma, za života sa svojim delima dobila malo priznanja. Percepcija kreativnosti stoga mnogo zavisi od okruženja.

Koje vrste kreativnosti postoje?

Dugo je preovladavalo shvatanje da je inspiracija božanski dar koji pripada samo nekolicini odabranih. I posle prosvetiteljstva genije se smatrao izuzetno retkim, pojedinačnim fenomenom. Ipak, to se u međuvremenu promenilo. Od 50-ih godina prošlog veka psihološka istraživanja dobila su zamah i pokazala da je sposobnost za kreativnost urođena svima nama.

„Little C” i „Big C”

Naravno, nije svaka slikarka vaskrsnuta Frida Kahlo i neće svaki informatičar izmisliti nešto revolucionarno poput Wikipedije ili Googlea. Ali svi mi smo u osnovi neprestano kreativni. Na primer, kada prilikom pečenja i kuvanja zamenimo jedan sastojak drugim, smislimo priču za laku noć za decu ili pronađemo duhovit uvod za prezentaciju na poslu. Nauka tada govori o takozvanom „Little C” (C označava „creativity”), koji se pre svega primenjuje u svakodnevici. Tu spadaju i kreativni hobiji. Nasuprot tome, „Big C” opisuje revolucionarnu kreativnost koja se povezuje s gotovo kultnim osobama, a ima i određenu društvenu važnost. Na primer, Immanuel Kant, koji je svojim delom „Kritika čistog uma” označio prekretnicu u filozofiji. Ili švedska aktivistkinja Greta Thunberg, iz čijeg je „školskog štrajka za klimu” nastao svetski pokret „Fridays for Future”.

Odakle dolazi naša kreativnost?

Da li su geni ili personalnost ono što čoveka čini kreativnim? Ni jedno ni drugo. Psihologija je utvrdila da lično i društveno okruženje tri puta snažnije utiče na razvoj kreativnosti nego karakterne osobine. Jake norme, društvene sankcije ili zabrane pre će otežati razvoj neobičnih ideja. Ako, na primer, u nekoj kompaniji vlada restriktivna kultura, ljudi će se verovatno teže usuđivati da iznesu neobičan predlog.

Aspekti personalnosti

Ipak, postoje osobine koje pogoduju kreativnosti: određena otvorenost, inteligencija, kao i sposobnost širokog povezivanja i fleksibilnog razmišljanja. I pozitivna slika o sebi pomaže da se napuste utabani misaoni obrasci. Ona čoveka čini otpornijim na kritiku ili nerazumevanje. I premda se osobina savesnosti često povezuje s dosadom, ona može da bude presudna kada ideje treba pretvoriti u delo i istrajati u periodima zastoja. Bez nebrojenih sati vežbe ni talentovana pijanistkinja neće postati virtuoz.

Predznanje i iskustva

Na kraju, kreativnost raste i iz predznanja i iskustva. Mnoge od najgenijalnijih ideja, kada ih bolje razmotrimo, nisu sasvim nove, nego su varijacije onoga što već postoji. Tramvaji, na primer, nalikuju svojim prethodnicima, konjskim tramvajima – samo što ih umesto životinjske snage pokreće električna energija. Stoga je važno dobro poznavati oblast u kojoj želimo da budemo kreativni i steknemo određene veštine. Skulptor bi, na primer, trebalo da ovlada tehnikama obrade materijala.

Šta podstiče kreativnost?

Postoje različite metode za podsticanje naše kreativnosti. Jedna metastudija iz 2025. godine preporučuje za dugoročni učinak posete muzejima i umetničkim ustanovama, kontakt sa stranim jezicima i načinima života, kao i angažman u kulturnim delatnostima. Ipak, nešto se može uraditi i kratkoročno. Kod tehnike takozvanog brainwritinga sve ideje se zapisuju a pritom je osoba usredsređena sama na sebe, za razliku od usmenog brainstorminga u grupi. I vežbe asocijacija, u kojima se uz postojeću reč traže odgovarajući ili dopunski pojmovi, treniraju našu kreativnost.

Kada nastupi misaona blokada, korisno je jednostavno napraviti pauzu, pustiti mislima da lutaju, prepustiti se sanjarenju ili meditirati. Tada se u mozgu aktivira default mode network (DMN): mreža moždanih područja koja održava naš tok svesti. I prilikom tonuća u san često dosežemo takozvani creative sweet spot u kojem nam padaju na pamet genijalne ideje.

S druge strane, i kretanje, po mogućnosti u prirodi, pokreće naše misli. U jednoj studiji iz 2019. ispitanici su najveći broj ideja dobili tokom šetnje ili trčanja na svežem vazduhu. Druga studija iz 2012. pokazala je da su ljudi posle četiri dana provedena u prirodi bili 50 posto uspešniji u kreativnom rešavanju problema od kontrolne grupe. Važan činilac uspeha pritom je bio izostanak elektronskih medija za zabavu. Pametni telefon i slični mediji prave su ubice kreativnosti. (Usput, suprotno nekim mitovima, droge nas ne čine kreativnijima – i to je pokazala metastudija iz 2025. godine.)

Koliko je veštačka inteligencija kreativna?

Danas i računari deluju stvaralački: algoritmi pišu tekstove, komponuju pesme i generišu slike. Često više nije moguće razlikovati da li iza umetničkog dela stoji veštačka inteligencija ili čovek. U dva eksperimenta sprovedena 2024. godine, pesme koje je napisala veštačka inteligencija ispitanicima su se čak više svidele od stihova Shakespearea i drugih velikih pesnika. Istraživački tim pretpostavio je da je razlog u tome što su dela veštačke inteligencije jednostavnija, razumljivija i manje zagonetna. Drugim rečima, lakše se konzumiraju.

U studiji objavljenoj u januaru 2026. godine, kreativnost više velikih jezičkih modela (large language models) prvi put je sistemski upoređena s ljudskom. U standardizovanim testovima proveravala se, na primer, sposobnost pronalaženja reči. Drugi zadatak je bio da se napiše haiku (tradicionalni japanski oblik pesme). Rezultat: modeli veštačke inteligencije dosežu isti nivo ili su povremeno čak postizali bolje rezultate od prosečnih ljudi. Ipak, uređaji se nisu približili najkreativnijioj grupi koja čini deset posto. Prema pretpostavci istraživačkog tima, rezultati bi mogli da upućuju i na to da se kreativnost ne može tako jednostavno meriti kako je nauka dosad pretpostavljala.

Ono što takođe nikako ne smemo da zaboravimo kada govorimo o domišljatosti veštačke inteligencije jeste sledeće: kod kreativnosti nije važno samo ono što nastane, nego pre svega i sam proces. Veštačka inteligencija ne postaje kreativna sama od sebe, uvek joj je potrebna naredba. A ona pogotovo ne zna koliko nas kreativnost može usrećiti.

„Isplati se otkriti sopstvenu kreativnost!”

„Uvek iznova slušam ljude koji za sebe tvrde da uopšte nisu kreativni. Kakva zabluda! Divno je to što smo svi kreativni, samo ne na isti način.

Ako želimo da otkrijemo svoju kreativnost – a to bi svakako trebalo da uradimo jer život čini mnogo lepšim – možemo da počnemo sasvim malim koracima i najpre da odlučimo da svakodnevici pristupamo kreativnije: ako najbolja prijateljica slavi rođendan, možemo da joj kupimo već napravljen buket cveća (lepo, ali ne baš kreativno). Alternativno, možemo sami da predložimo kako da se sastavi buket prema našim željama (pomalo kreativno). A možemo i da joj uberemo potpuno jedinstven buket poljskog cveća na obližnjoj livadi (sasvim kreativno!)!”

Ako nam prijatelji neočekivano dođu u posetu, možemo jednostavno da naručimo pizzu. Ali mogli bismo i zajedno da razmislimo šta možemo da pripremimo od namirnica iz frižidera koje se možda na prvi pogled i ne slažu najbolje.

Ko želi nadahnut život, ne mora odmah da piše prozu dostojnu Nobelove nagrade ili da slika nešto što će završiti u Louvreu. Možda je najbolje da prvo počnemo da unosimo čaroliju u sopstveni život.“