Sport: Mnogo toga upravo se menja

Kako ćemo trenirati u budućnosti? Kako digitalizacija i komunikacija preko društvenih mreža menjaju rekreativni sport, ali i kako pritom nastaju želje za većom autentičnošću i mogućnostima povlačenja? Na Univerzitetu Paris Lodron u Salzburgu ta pitanja se intenzivno istražuju. Profesora sportskih nauka Herberta Wagnera i sportskog sociologa Minasa Dimitrioua pitali smo o najvažnijim trendovima.

Globalizacija: sport ne poznaje granice

Tempo je bio sportski ubrzan: godine 2017. u Hamburgu je održan prvi hyrox-event – takmičenje koje uključuje kružni trening sastavljen od intervala snage i trčanja – uz 650 učesnika i učesnica. Ideja je oduševila ljubitelje fitnessa širom sveta, pa je u sezoni 2024/25. na takozvanim trkama već učestvovalo 550.000 sportistkinja i sportista u više od 30 zemalja.

Slično važi i za padel, sport sa loptom: širom sveta njim se danas rekreativno bavi oko 30 miliona ljudi, a samo u Evropi broj terena za tri godine porastao je za 240 posto. Ono što je juče još bio „nišni“ sport negde u svetu, preko društvenih mreža, streaminga i globalnih zajednica može za svega nekoliko meseci da postane svetski trend, a takmičenja u Beču izgledaju isto kao u New Yorku ili Singapuru. Profesor sportskih nauka Herbert Wagner smatra da se taj fenomen trenutno može uočiti gotovo u svim oblastima života: „Neko otkrije skriveni dragulj, svi uskoče u isti voz, stvar postaje sve veća, a zatim u nekom trenutku splasne. Ovo važi i za turistička odredišta, modu ili hranu. Kao i za sport.”

U stvarnosti pomodno predstavljene novosti često uopšte nisu toliko nove. Hyrox se, na primer, razlikuje od CrossFita, bootcampa ili ranijih oblika funkcionalnog fitnessa. Kao stručnjak za nauku o treningu, Wagner u tome ipak ne vidi ništa loše: „Ako pod novim imenom ponovo podstakne ljude na bavljenje sportom, to je u načelu pozitivno.”

Bez obaveze: trening treba da bude fleksibilan

Fiksni termini nisu poželjni: preko aplikacija, fitness-izazova ili trkačkih klubova nastaju zajednice van klasičnih sportskih udruženja. Pritom je na snazi pravilo prema kojem je fleksibilnost obavezna, dok čvrsta obaveza vežbanja više nije poželjna. „Ljudi su aktivni kada imaju vremena i volje, a ta sloboda ključno je obeležje”, kaže Minas Dimitriou. Oni koji trče, voze bicikl ili dižu tegove rado se kreću i unutar digitalne zajednice – na primer u okviru Urban Sports Cluba, praktikuju treninge bez prethodne prijave, Instagram-trčanje ili aplikacije za pilates. Preko platformi poput Pelotona svako može iz sopstvenog dnevnog boravka da trenira u realnom vremenu s drugima i učestvuje u globalnim događajima, na primer, vozeći po profilima staza poznatih biciklističkih trka.

Telo kao skup podataka: sve se meri

Puls, kvalitet sna, potrošnja kalorija, VO2max, rezultat oporavka: nosivi uređaji poput Oura Ringa ili pametnog sata omogućavaju stalno merenje tela i njegovih funkcija. Američki koledž sportske medicine (ACSM) već godinama navodi nosivu tehnologiju kao najvažniji globalni trend u fitnessu. Sopstvene performanse se analiziraju, dele i upoređuju s prethodnim.

Efikasnije, brže, bolje: sport postaje pozornica za samoprezentaciju, prilika da se pokažemo kao nešto posebno, kaže sportski sociolog Minas Dimitriou. Više nije reč samo o zdravlju i zabavi, nego sve više i o jedinstvenosti.

Govori se o „singularizaciji”, konceptu koji je sociolog Andreas Reckwitz opisao kao opšti društveni trend: ljudi u svim oblastima teže individualizaciji. Budući da se na treningu manje oslanjaju na sopstveni osećaj, a više na podatke, samounapređivanje može da izazove i stres i razočaranje, upozorava Wagner. Na primer, kada neko stalno postiže slabije rezultate od drugih ili se njegova očekivanja sudare sa stvarnošću. „Fizički ideali na društvenim mrežama često nisu realni i to može da frustrira mnoge ljude jer, uprkos svim naporima, ne mogu da ostvare svoje ciljeve”, kritikuje i Dimitriou.

Povratak prirodi: čeznemo za autentičnim

Ko vikendom automobilom ili vozom kreće prema planinama, često mora da se probija kroz saobraćajne gužve ili prepune vagone. Ljude privlači priroda, što pokazuju i podaci o članstvu u planinarskim savezima. Austrijski planinarski savez 2025. dostigao je rekordnih 748.046 članova, što je porast od više od 21.000 u samo jednoj godini. Naravno, i u planinama postoje popularni trendovi poput trail-trčanja, gravel-biciklizma i planinskih maratona – sportova koji doživljaj prirode povezuju sa sportskim ambicijama.

Istovremeno je priroda, sa svojim biljkama, životinjama i izmenom godišnjih doba, uvek fotogenična i prikladna za Instagram. Ipak, većina ljudi najpre oseća čežnju za autentičnošću, kaže Dimitriou: „Što je svakodnevica više digitalizovana, to snažnije raste potreba za iskustvom prirode i usporavanjem.” U potrazi za autentičnošću govori se o renaturalizaciji – begu iz digitalnog sveta i od njegovih lažnih vesti, manipulisanih prikaza tela i nedostižnih ideala. Priroda je, nasuprot tome, stvarna i njen pozitivan učinak može da se oseti. Ako se dobro informišete, u planinama još uvek možete da pronađete samoću, smatra Wagner, i sam planinar iz hobija. Poznati vrhovi možda jesu vrlo posećeni, „ali van glavnih staza gotovo da nećete sresti nikoga”.

Najveći problem u planinama predstavljaju ljudi koji precene sopstvene mogućnosti: „Uspon strmim delom znatno je lakši nego kasniji silazak istim putem kada ste iscrpljeni.” Česte intervencije gorske službe spasavanja radi izvlačenja takvih osoba u mnogim slučajevima bi se mogle izbeći realnom procenom sopstvenih sposobnosti.

Lov na rekorde: neka uvek bude još neobičnije!

Jedan Ironman odavno više nije dovoljan. Izuzetni sportisti poput Jonasa Deichmanna završavaju 120 triatlona tokom 120 uzastopnih dana, dok Alexandra Meixner s 30 Ironmana drži ženski rekord. Drugi trče oko sveta ili se, poput Alexa Honnolda u Taipeiju, penju na soliter visok 580 metara. Rainer Predl iz Donje Austrije privlači pažnju svojim projektima koje naziva „Crazy Projects”. Na primer, proveo je 30 dana na traci za trčanje i tu je sa 55 maratona postavio svetski rekord, a jednom je pretrčao 70 kilometara po kuhinjskom stolu. Put do takvih rezultata već se opširno dokumentuje i slavi među obožavaocima.

Ultrasport nailazi na velik odjek, ali malo ljudi pokušava da ga oponaša. „Možda na svetu postoji deset osoba koje mogu da istrče 120 maratona. Ako žele da nadmaše jedni druge, to jeste vest, ali nije masovni sport. U načelu, u tome ne vidim ništa negativno”, kaže sportski naučnik Wagner. Ekstremnih sportistkinja i sportista oduvek je bilo.

Međutim, zahvaljujući društvenim mrežama, danas lakše privlače pažnju, pa uz sponzore svoj hobi mogu da pretvore u zanimanje. Neretko pritom ostvaruju dvostruku korist: penjač Honnold preko fondacije pomaže osobama koje su u teškom položaju, najčešće u Africi. Ultrasportista Predl najčešće trči u humanitarne svrhe i dugogodišnji je ambasador dečjeg stacionara Sterntalerhof u Loipersdorf-Kitzladenu.